Zaboravljena priča

Nekada davno u dalekoj zemlji, iza sedam mora, sedam gora, sedam planina, sedam bregova i sedam jezera, postojalo je staro selo. Tu su živeli obični ljudi, kao i u svakim susednim naseobinama, koji su se svakodnevno voleli, svađali, mirli, veselili, odrastali, učili i radili zajedno. Nažalost ovde nije bilo puno prolaznika koji bi širili priče o prelepom predelu, puno zelenila, lepih malih kuća, divnih slika male dece što se igraju sa životinjama. Pričali bi i o gostoljubovosti ukućana i o noćnim okupljanjima pokraj vatre. Oduševljeno bi pričali o velikoj, kružnoj biblioteci koja je samo srce sela. Zasigurno bi pomenuli i predivne zvuke laute i pripovedanja o svojim precima i kako su oni došli ovde...

No kažu da  vreme nema zube, ali sve nagriza, pa verovatno i samo sebe. Ponekada bi se vreme prikazalo ljudima! Spustilo se pred njih i svako bi ga drugačije doživeo i video! Starac je vreme video kao veliki peščani sat, gde bi se poslednje zrno peska uvek delilo na sve manje i manje delove. Mala devojčica bi vreme videla kao mršavu, visoku lutku otvorenih usta, gde bi se između usana videla praznina, poput distorzije koja se samo vrti i vrti i tako u nedogled. Mladić bi umišljao da vidi sat na svojoj ruci, čak i kada bi ga skinuo i legao da spava ... Svako je Vreme doživljavalo na svoj način. Neko bi bio uplašen i pokušao da pobegne iz sela. No kad bi krenuli putem šume, uvek bi se, na neki čudan način vraćali kući iznova i iznova. Neko je voleo da živi u laži i zamišljao da je besmtran time što može da vidi vreme ispred sebe. Naravno, znamo kako se te iluzije završavaju. Neko bi ignorisao svoje vreme i radio sve što je i do sada radio. Međutim niko nije mogao da shvati odakle je došao taj monstrum, niti koliko će tu biti.  Nisu znali kako da mu se suprotstave niti koga da pitaju za pomoć.

Godine su prolazile. Ništa se nije menjalo, osim što više nije bilo putnika koji bi tuda prolazili. Selo je postalo izolovano, a život jednoličan. Svako živo biće delilo je istu sudbinu - teško sivilo koje se protezalo u svim dušama...

Erik Parson, poznati pisac mnogih knjiga, pa i ove kratke bajke, svakodnevno je čitao svoju zaboravljenu bajku. Stalno je menjao, dorađivao, ulepšavao svoju priču. Nikome je nikada nije pročitao niti je imao nameru da učini to. Ova priča je za njega bilo oličenje savršenstva. Priča bez ulaza i izlaza, bez kraja i početka. Smatrao je da, kao i svako veliko delo, ono treba da ostane nepročitano, nedovršeno bez obzira što je stalno smišljao mnoge prideve i atribute. Verovao je da, na neki svoj način, i on živi u tom selu i da će, ma šta god da uradio u svom životu, njega vreme nagristi, pobediti i ostaviti poput pocepane krpe što se baci u đubre. Psiholozi bi verovatno (da je on ikome pričao o svojoj bajci) konstatovali da ima neki vid depresije i da je njegov pogled na život mračan. I on je to znao sve vreme. Isto tako je znao da može da napiše priču sa tri brata ili tri sestre, gde bi neko uvek bio oličenje dobra ili zla (pa čak i oličenje šarenog lika). Znao je, ali nikada nije pokušao, verujući, kao pisac, da njegova olovka nikad ne bi zaigrala takvu notu na papiru. Već je kasno i naš pisac se sprema na počinak. Moramo primetiti da on nikada ne skida svoj srebrni sat sa leve ruke, iako kazaljke na tom satu već godinama ne pomeraju...