Zalazak

16. mart 2017. Ostalo mi je još 20 dana do mog zalaska. Nalazim se Jugoprevozu.U putu za Kruševac iz Niša. Nas 20-ak. Većinom studenti. Njih dvoje samo pričaju o fakultetu i ispitima. Ostalih 20 u polusnu ili sluša muziku. Ja standardno – pišem ili se prisećam. Sa leve strane posmatram zalazak ove naše Zvezde, dok je u meni uskoro zora, pa svanuće.

„Dok se jednom ne smrkne, drugom ne moze da svane.“ Koliko li se ljubavnica i supruga držalo za ovu izreku? Sa moje desne strane, dvoje male dece se igraju i posmatraju me kao čudaka, dok putnik silazi na stanicu ispred njihove kuće. Na sve to, mačka nemo posmatra. I oni uživaju u zalasku (mačka pogotovo).Privlačile su me, više, stvari završetka i prolaznosti. Doduše i na rađanje, kao i na smrt,gledam na jedno oko. Drugo ostavljam bezbrižno. Dajte zalasku istu važnost kao i izlasku.

Ples mrtvih (kako reče jedna divna duša), počinje sa zalaskom, tako se bar meni čini. Slušam i sam sa sobom komentarišem razgovor ovo dvoje studenata. U tom period, sve je bitno! Svaki bod i pročitana strana ulaze u obzir i emociju.Za studenta ne postoji zalazak. Samo izlazak. Na ispit, na kafu, ljubavni sastanak... U noćni provod. Dođe mi da im dreknem! O, značaju zalaska! Ja sam tu. Kroz 20 dana. Moj poslednji ispit. Moj zalazak studentskih dana. Zašto bih da dreknem na njih? Ne da bi shvatili baš toliko značaj zalaska (u svemu), već značaj njihove svetlosti, unutrašnje, one ljudske, mladalačke. Jer jedino tada, na zalasku, shvatimo (nadam se da će i oni) koliko ona vredi i koliko se gubi u tim danima. A jedino zalazak moze to pokazati – nedostatak svetlosti. Jer, ništa nije novo ispod sunca.

Za dvadeset minuta stižem u Kruševac. Za dvadeset minuta je ovaj tekst ispisan. Dvadeset i kusur mi je godina. Sunce je zašlo. Ali ja želim da studenti i dalje svetlucaju. Sve do nekog novog izlaska.

(Memoari mog bivstvovanja)

Stefan Živanović