Zarez koji menja sve

Kad završi škole, mlad je čovek poput frizirane pudle: nit' se previše slaže s tim, nit' mu stoji. Međutim, moralo je – pa hoda okolo tako poluiznebušen, sve u nadi da će negde u toj gunguli od večito užurbanih ljudskih nogu, prašine i automobila uspeti pronaći ono, za šta su ga sve te godine i pripremali: sebe. Samo, gde je to, dođavola?

Pošto su nam forsirali levu stranu mozga – onu linearnu, koja bifla, ponavlja i reprodukuje, prihvata „istine“ i ne preispituje, krećemo naučeni da je život skup granica o kojima nas niko ništa ne pita. I ako nas neki entuzijastični profesor i gurne izvan njih, to čini oprezno i sa podignutim prstom, u stilu: „ali, bolje nemoj“. Tako nam se kao životni kredo podvaljuje linija manjeg otpora, sputavanjem intuitivne, dinamične, „ženske“ strane mozga. Zašto bi ti razmišljao, kad je sve već negde rečeno i zapisano? Uzmi i upotrebi. Naša sreća i ostvarenje moraju biti negde tamo, među tim nepomerljivim istinama.Zato se merimo premaunapred postavljenim definicijama uspeha i ostvarenosti: kroz posao, visinu plate, zvanje, porodične uloge, socijalni status. Tražimo sebe izvan sebe.

Tek uz puno sreće, put nam se ukrsti sa nekim prof. Keatingom (možda nas je neko takav i rodio), pa naučimo da ima i „ono drugo“. Kod nekih je taj momenat u biću toliko jak, da im čak ni klasična škola ništa ne može; kod drugih pak, on treba pravu motivaciju. U mladosti, „drugo“ je potisnuto praktičnim očekivanjima i tuđim merilima, alistrpljivo mirujeu nama do momenta kad će prsnuti, proklijati ibeslovesno življenjerazlistati u senzibilno, snažno prisustvo, u život. Za razliku od ostalih, ta galvanska klica ne čeka idealne uslove: naprotiv, ona najbolje điklja kroz pomrčinu, jezu i turobnu neizvesnost, nađubrena svešću o stalnom i neminovnom propadanju. Drugost je zastrašujuća. Ako je ta „devijacija“ u njemu vrlo snažna, mlad čovek često ne zna šta bi s njom; no ipak, sluteći njeno buđenje, on ima razloga za strepnju, koliko i radost.

Kada jednom izraste, čovek drugosti ne ume živeti neuzbuđen (bez obzira na prirodu emocije, njena dinamikaodređuje njegovo kretanje). Sve te ljušture bitka, bledunjavi prividi– sigurnosti kroz ponavljanje, kretanja kroz vraćanje na početak, sklada kroz neuznemirenost – za njega su naporniji od najgoreg fizičkog posla. Pritom nije entuzijastičan, ne prodaje vizionarska trabunjanja o srećamana popustu i nema nikakav sjajan „plan“ za budućnost. On želi da oseća život, a to je jedino moguće tako što će mu stalno opipavati rubove.

Njegova životna snaga izvire iz svesti o granicamatela. Ništa mu nije teže od probijanja kroz uloge i beskrvne sisteme, sa kojima je prinuđen da živi. Zauzvrat, oni na njegovo prisilno ćutanje lepe etiketu arogancije ili neozbiljnosti, čudeći se kako ga nije moguće impresionirati novcem niti iz njega izvući imalo oduševljenja za „ovozemaljsko“, produktivno, zdravorazumsko.

Čovek drugosti je čovek-dete. To ne znači da je infantilan, već da mu za ono što jeste ili čini, ne treba razlog niti opravdanje. Dete razgovara samo sa sobom, ne stidi se ljubavi ni plača i pojma nema (jer o tom ni ne razmišlja), zašto bi ikad moralo „postati“ išta drugo. Detinjstvo je jedini period istinske duhovne širine. Ono što odrasli smatraju „nedovršenošću“ deteta, zapravo je i njihov sopstveni izvor i jedini prihvatljivi oblik – ne-oblik za viskozno ljudsko biće.Izuzimajući mehanizme koji su nam potrebni za preživljavanje, sve drugo mimo tog oblika je zamisao, spoj iskustva i logikekoji ga potvrđuje, osuđuje, krivi, lomi i prilagođava sebi.

Tako samleveni, svoju decu onda „učimo životu“ na isti način od kakvog smo onako bezglavo bežali kao mladi. Ponekad me duša zaboli kad se naljutim na svog sina, jer je nešto uradio drugačije nego što sam ja zamislila (naučena) da treba. Nemoj tamo, ne idi onamo, ne diraj to, uzmi ovo. Kratka kosa je za dečake, roze je za devojčice. Slušaj šta ti se kaže. Ne oblači kratko u tim godinama. Osmehuj se preko tuge. Budi ozbiljan. Ne jedi prstima.Nisi slobodan kada se rešiš drugih, već kada se otkačiš i od sebe samog, odnosno, one opcije postojanja koja ti je nametnuta kao „jedina moguća“.

Deluje preteško, međutim, ponekad je dovoljan i jedan mali, naoko neugledni zarez, koji prođe sve granice i kontrole i umetne se baš tamo gde je zabranjeno:

Ne, jedi prstima.

Jovana Nastasijević