Foto: 
Stephen Kallao

Zemlja zove zemlju

Kroz njihove grudi zadihano stižem do saznanja svakolikog, ali njima saznanje ne treba. Kroz veliku modru reku krvi im bubrim poput upozorenja koje se zgrušava svaki put pre njihovog velikog bola. A oni mešaju malu i veliki bol. Mešaju šegu i opsenu sa mnom. Posrtala sam i saplitala se nekad kao i oni, misleći da izlaza osim mene nema. Dok sebe u sebi upokojila nisam. Zemlju u zemlji. Upravo im stižem ponovo, spokojna i mlada; u neudobni plašt tela ću se ogrnuti i trčati sa njima još jedan krug. A oni i dalje neće da znaju, ni da podignu kapak, makar da se od progonstva progonjeni zbiju u redove i oteraju mrak. Opsena im je dovoljna, misle od tolikog mraka da svetli taj jadan zračak vere koja viri iz pandorine kutije. To im je svetlo?! Lovili su ih vekovima i loviće ih do kraja i nikad se neće umoriti jer ih neće sve uloviti, kraj će im doći pre mog. A ja ću i dalje čekati neko neumorno i odlučno biće koje će imati korak lagan kao san. Zovu me ponekad, čujem na hiljade glasova ali kome se odazvati? Vekovima je isto. Njihova mašta je blizu, tik do mene ali je ne prepoznaju. Misle da godine nešto znače. Ja živim u čistilištu oni na gubilištu i kako objasniti bilo kome od njih koliko im je izvitoperena istina. Koliko im istina to i nije. Godinama su me pratili. Pod njima treperim, nadam se danu kada će progledati pa da im se svetlost spusti. Jer dole je gore a gore je dole. Toliko puta su to čuli ali ne znaju šta znači. Ja sam napisana knjiga, misao dečaka pred spavanje, izmaglica svesti koja pokriva poslednju misao čoveka. Ovde, ispod i iznad zemlje, nema se kuda gledati, kako da im poglede prikujem za istinu, kako da ih odvedem do spasenja. Dresiram dimenzije koje se nikada nisu srele, da se ne progutaju među sobom ili se sudare iznad njihovih uzglavlja. U vazduhu se komešaju mirisi i iluzije dodira, čuju se neizgovorene reči pod uličnim svetiljkama, žure ljudi i životinje, zveri prokažu trag pa ga sakriju, otrov puste pa ga zaogrnu mirom, žure biljke da procvetaju pa uvenu, žure bića da se rode, odrobijaju i odu, samo vazduh posle svega ostaje. I vreme. Neograničeno. Sleđeno i proređeno. I vreme. Otrovano a u njemu smrt raširena kao veš na žici koji se suši na suncu. I vreme. Provetreno I osveženo, ponovo rođeno. Smrt! Zamišljaju da gore od nje nema, svašta umišljaju. Zaluđuju se i proklinju u izokrenutoj stvarnosti, zarobljeni, kažu u tri dimenzije. Kad nije rat kao da jeste. Kad je rat kao da nije. Izokreću nesnosno stvarnost kao neznalice najnižeg kova i ostavljaju je tako kao izvrnut sako na stolici koji će stajati tu do sudnjeg dana. Ne znaju da je sudnji dan već došao. Idu nekud, dalje a ne znaju da dalje od duše ne postoji. Gde god da odu, tu im je dalje. Početka i kraja vlasnici su sami. Možda je bolje tako, jer okade li dušom zalud čovečiju, patiće i čovek i duša. Ni to ne znaju. Da jednostavno mogu da odbiju i kažu, ne. U zaludu im je sigurnije. Jure kao muve bez glave avionima, kolima, brodovima, biciklima, morima, rekama, nebom, drumovima, kontinentima, gudurama, sokacima i autoputevima u od njih proizvedene propasti i niko ne primećuje obožavaoce smrti. Niko od tog silnog čuda ne vidi kako rasipaju sokove kao jogurt iz pocepanih tetrapaka. Ovi drugi, gladni i žedni moći i zlobe. Opšte, poniru u ekstazi zla da unište, bar parče svemira prisvoje za sebe. Svemir u kojem se duše pročišćavaju. Prerušavaju se u izlapele starce, generale, bankare i humane duše, žene svetskih moćnika i prosjake i svi već misle da upravljaju svojim malim svetovima. Sa smrću su se udružili, pripremaju je kao paprikaš na razne načine, sa raznim začinima,  na svim stranama čovečijeg sveta, sve to da se stave u službu drugih. Drugi se pak, kažu nekome, brane od prvih i vraćaju trećim, dakle rade isto što i prvi, svi zajedno sužavaju svest čovekovu I magičnim lijanama zaborav zovu. A čovek? Gubi veru jer je zaboravom izazvan, gubi ljubav jer je izvan sebe izašao i gubi zakon kosmički jer zakon se u ruke daje samo odabranim glasnicima gneva. Administracija smrti se širi na činovnike i blagajnike, vrbuju prosjake i nevoljene, misle, izgubljene na putu spasa između dva neba, gornjeg i donjeg, gde se dešava mnogo više nego što govori svaka nauka i religija. Pitaju se postoji li nešto? Ako postoji, zašto se ne umeša u ovaj proždirući haos? Meša se, meša I te kako, samo što će pre crva spasiti nego lukavoga čoveka i na skupštini njegovoj klevetnika ogoleti, a jadnog nagizdati vrlinom još većom. Skidaće im koru po koru i okovati, a ti lenji i alavi čoveče što ćeš želeti da se vratiš, a da ne stigneš od svog nestrpljenja da pogledaš iza svih devet zavesa, zapamti:

Teško svetu od sablazni i još teže onima preko kojih sablazni dolaze. 

Komentari

Komentari