Žena koje više nema

Bila je tu da razume i da ti hrabrost nesebično da. Bila je tu... A onda otišla zauvek.

Bila je tu i kada sam vrdao i greške pravio. Bila je tu kada sam se zamalo u glupostima svojim nisam udavio. Bila je tu... Izvukla me kada sam skoro bez vazduha bio na dnu. Svaki problem osmehom je rešila, ta žena jedinstveno se smešila. Osmehivala se nesebično i svojom pozitivnošću me činila jačim. Osećam je svakim danom pokraj sebe, nema je ali čuva me baš kao kada sam bio dete. Razumela je svaki korak moj, volela me ovakvog kakav jesam... Bila je moj srećan broj. Kada se u ranu zoru vratim i nisam baš svoj, jedina je verovala da će me ludorija proći i zahvalan sam njoj. Samo njoj. U mom životu NANA velikim se slovima piše, ona je moj čuvar, amajlija i zaslužna što i danas ponosno dišem. Što sam čovek postao, što ideju imam, što znam da volim i da ljubav primam. Zahvalan do večnosti i u srcu je zauvek nosim, to je žena kojom se ponosim... Žena koje više nema. U prostoru neznatno jakom i nasumično vrelom, prepliću se bol i blagostanje, tuga i sreća, odvažnost i pad. Baš tu gde se prelama svetlost i gde nad tminom senke obavijaju, baš tu... Čuvam je i nosim sa sobom. Žena zvana osmeh i žena koja je na mom telu postala grb. Taj grb ću poneti sa sobom i daleko pod zemlju crnu. Jer sve što volim sa sobom nosim i u sebi čuvam. I kada budem prestao da dišem i kada me veo ovoživotnog blata pokrije ja ću svetlost videti i pronaći put do tebe - NANA.

Hvala ti NANA, hvala za sve... Na grudima te čuvam i znaj da volim te. Sweet dream, NANA.

Predrag Balanesković