Živimo u sapunici

Prva asocijacija na naš narod mi je ona kad sam bio još uvek klinac od nekih 19 godina. U to vreme beše super-popularna serija "Kasandra". Tamo, na obroncima Fruške gore kod mojih, čitavo selo je pratilo tu seriju. To je bilo tema broj jedan. Sve ostalo je palo u drugi plan. Da li je rodilo, treba li okopati ili oprskati njivu, kakve će biti berba i žetva, sve živo je bilo u senci te latinsko-američke sapunice.

Mislim da je moja baba bila glavni fan u selu. Kod nje u kući postojala su dva sveca. Sveti Georgije, naša krsna slava i Kasandra. Pola sata pre početka nove epizode, kod nje je dolazila komšinica, baba Vida. Njih dve su imale čitav mali ritual pre početka. Ni slučajno nisu menjale mesta sedenja, onda kuvanje kafe, nešto za grickanja (ne znam kako su grickale, jer zajedno su imale 15-zuba, al` dobro sad…) i brdo papirnih maramica. Jednom prilikom sam došao baš u vreme emitovanja serije. Sećam se kao da je juče bilo. Ulazim u kuću, pošto nije bilo predsoblja niti bilo kakvog hodnika, upadam odmah u dnevnu sobu koja je ujedno bila i kuhinja. Tu je, naravno, stajao i televizor. Ulazim, a njih dve ne da plaču, već kukaju i zapomažu. To je bilo strašno! Grcaju, dave se u suzama. Pitam ih šta je bilo? Šta se desilo? One od suza ne mogu da mi odgovore. Mumlaju nešto, ali to nema šanse da odgonetnem šta znači. Odjednom me uhvatila panika. Njih dve sede na svojim mestima za gledanje serije, ali krevet na kojem je moj deda Živan dremao dok traje to sranje (tako je on zvao tu seriju) prazan! Jbt, gde mi je deda! Pitam ih gde je, one opet isto, mumlaju i plaču kao kiša. U glavi mi je već da se nešto dedi desilo, da je umro. Gledam ih koliko plaču da sam se jednostavno pomirio sa tim da je Živan umro. Onako u šoku krenuh u spavaću, kad tamo deda leži i ne pomera se. Umro je i to je to. Skočio sam na krevet da ga zagrlim, a sad već i ja plačem. Kako sam ja skočio na krevet, tako je i deda skočio sa kreveta. Ljudi moji, ne znam da vam opišem ko se više uplašio. Ja, što on mrtav ustaje, ili on što ga je probudilo moje skakanje na krevet i plač. I moj plač i plač one dve matore lude, koje i dalje zapevaju tamo u dnevnoj sobi. Prvo što sam mu rekao bilo je: "Deda, živ si!" A on mi odgovori: "Id` u maternu! Naravno da sam živ!" Izglih ja njega, onako isprepadanog i zbunjenog, pa odoh nazad kod one dve.

Smiruju se polako, dolaze sebi, a na ekranu odjavna špica, kraj ko zna koje više epizode po redu. Opet ih upitah što su plakale, šta se desilo?  Konačno progovaraju na srpskom. Kažu uhapšen Luis David. Rekoh: "Ko, jbt?! "Pa, Luis David!" , odgovaraju obe u glas. Kažu uhapsili ga ni krivog ni dužnog, zlotvori. Pitam ih ko im je taj? "Kasandrin Luis David, Igore!" Opet obe u glas. Ma, rekoh idite u meternu i vi i taj Luis! Niste normalne, jbt! Okrenuo sam se i otišao. Od tad više nikad nisam dolazio kad gledaju te gluposti. Čak je i deda počeo da odlazi od kuće čim stigne baba Vida. Nije mogao više ni da drema na miru zbog te Kasandre. Htedoh vam reći da je to naš narod. Upravo takav. Evo i posle dvadest godina, kad vide onog kukavca Vučića na TV ekranu kako drami, kako se previja i uvija od navodne borbe protiv tajkuna i svetskih sila koje nam vazda prete. Kako radi 25h dnevno, kako jadan ne spava, kako bar jednom mesečno iskrsne neki atentat na njega. Kada ga takvog vide, kada čuju protiv kakve se to "nepravde" mukica danonoćno bori, odmah pojure ka glasačkom mestu, zaokruže ga i onako ponosno krenu kući verujući da su uradili pravu stvar. Veruju da su i oni sa njim u toj borbi protiv te navodne nepravde. Nažalost, gledao je i Vučić Kasandru i video je šta prolazi kod ovakvog naroda. Rijaliti i sapunica! Živimo u "Kasandri" i dalje, jbt!