Život u Srbiji

Kada se dotaknemo ove teme, sve što imamo da kažemo najčešće to učinimo kukajući, proklinjući i psujući, sa završnicom o tome kako ovde nema perspektive. Istina je da se ovde ne živi nego preživljava. Ako je življenje života umetnost, onda tome retko ko ovde može da nas nauči. Svi se žale, grcaju, muče i bore za egzistenciju. Ko je u suštini danas majstor da od skromnih mogućnosti pravi umetnost življenja? Pogotovo što smo danas zavedeni pričama o standardu, bogatstvu, novcu, egzotičnim destinacijama. Još crnje je što smo bombardovani skupim trendovima, potom iskompleksirani što ne možemo da ih pratimo u potpunosti. Sa onim što nam dolazi sa strane, osećamo se kao Tantali u rođenoj zemlji. Sve nam je dostupno, ali to ne možemo imati jer je skupo. Živimo u iluziji koju čak ne možemo ni da platimo. Ide nam se “preko bare“ da radimo i živimo, kako bismo se u svojoj zemlji iživljavali. Sanjamo o uspehu, a nemamo onoga koji ga je (pošteno) stekao, da se na njega ugledamo.

Još nam je veća konfuzija u glavi oko preživljavanja, uspeha i umetnosti. Verujemo kako sve to dolazi zajedno po nekom hronološkom redu; prvo preživimo, pa uspemo, pa je onda naš život umetnost koja inspiriše druge. To je zapadnjačka propaganda iz holivudskih filmova koja je osmišljena da natera ljude na Zapadu, ali i jeftinu radnu snagu iz siromašnih zemalja da više radi, kako bi velike korporacije zarađivale ogroman novac. Ni naš premijer se nije libio da iskoristi ovu parolu, mada u nešto grubljem terminu, nazivajući nas lenjim i nesposobnim i upoređujući nas sa Nemcima, time želeći da nas ponizi i stvori nam komplekse, kako bismo što pre prihvatili tu iluziju.

Mi nemamo od koga više da naučimo da budemo uspešni, da uživamo u životu, da prihvatamo sebe, da se usavršavamo u svakom pogledu. Jedino što nam je ostalo je preživljavanje. Naše majke nas ne mogu naučiti kako da volimo sebe, kako da postanemo najbolji i najuspešniji, jer svaki dan gledamo upravo suprotno. Gledamo ih kako štede za crne dane, kako ne jedu da bi nešto obezbedile, kako rade i po dva posla samo da bi prehranile porodicu i naplaćale se računa. Oni koji su istinski uspeli nekada davno, pre pojave svih globalističkih pošasti, poštovali su svoje majke i od njih naučili kako da prežive. Onda kada su shvatili da postoji nešto više od toga, rešili su da to otkriju SAMI. Oni nisu imali šefove nad glavom, nego IDEJU. Njima nije bio potreban novac kako bi živeli umetnost, oni su STVARALI umetnost. Tako je želja za otkrivanjem života izvan granica preživljavanja u stvari postala umetnost življenja, a uspeh je postao od ideje. Suludi trend novca i moći nas tera da preziremo svoje majke jer su neuspešne i siromašne, da mrzimo sami sebe što se ugledamo na njih. Sa druge strane, kako se ne bismo nipošto izinatili da uspemo, trude se na sve načine da nam ubiju kreativnost i ideje. To je vid globalne kontrole koja sužava sve opcije svetskom stanovništvu, tako da jedina opcija ostaje rad i preživljavanje, tako da pojedinci mogu da se bogate.

To se ukorenilo duboko u naš mentalitet. Ljudi su nezadovoljni, stalno pričaju kako bez rada nema života. Tako da će stalno nastojati da obeshrabre nekoga ko priča slobodno o svojim idejama i snovima, a više će ceniti nekoga ko besumučno, bez razmišljanja i prekovremeno radi za gazdu za minimalac koji još pritom i kasni, a još više će ceniti nekog gastarbajtera koji je negde po inostranstvu gladovao kako bi u selu napravio veliku kućerinu u kojoj niko neće živeti. Mnogo je nama u Srbiji teže da uspemo, jer biramo pobornike svih globalnih zlih ideologija koji su pritom i korumpirani.

Šta je rad bez ideje? Onaj iznad nas se bogati na nama, a mi skupljamo i krpimo se ostacima iz meseca u mesec. Šta mi to stvaramo i šta iza nas ostaje?

Niko ne shvata je da bez stvaranja i ideje nema KVALITETNOG života. Uistinu, ima velikih umetnika, pisaca i naučnika koji su na kraju umrli u krajnjoj bedi, ali ima i onih koji su skončali mnogo lepše. Ali svi ti velikani, umrli oni u siromaštvu, bili oni ubijeni ili ne, ipak su ostavili nešto svojim državama i celom svetu, kako bi nam bilo lakše i lepše. A šta će ostaviti svojoj državi ili svetu sve brojnija radna snaga bez ikakvog cilja? 

Radmila Stolić