Životinje i ljudi

Po definiciji, životinje su živa bića koja mogu samostalno da se kreću, hrane se drugim životinjskim i biljnim organizmima, dišu, rađaju se i razmnožavaju. O nekim životinjama brinu ljudi, a ostale se brinu same o sebi i svom potomstvu. 

One o kojima čovek brine su pripitomljene životinje, koje je čovek uspeo da pripitomi, da ih stavi pod svoju kontrolu, da bi bile pomoć u radu ili služe u ishrani, ili kao kućni ljubimci. To kao kućni ljubimci očigledno je na poslednjem mestu. Prvo ih je pripitomio da bi ih pojeo, pa su mnoge životinje sada drugačijeg izgleda i ponašanja, jer ih je čovek prilagodio sebi i svojim potrebama. U početku stvaranja ljudi, životinja, biljaka, bilo je reči da životinje i biljke  budu podložene čoveku, jer je čovek najrazvijenije biće i čovek je biće koje ume da stvara. Kao najstariji čovekov prijatelj je pas po mnogo čemu sličan čoveku, društveno je biće. Mnoge životinje je čovek privukao da bi mu pomagale, da bi ga hranile. 

Kao o životinjama, čovek neguje i brine o bilju, pa ima ukrasno bilje i ono koje se koristi za ishranu, kako ljudi, tako i životinja. U raznovrsnom bilju je hrana koja bi trebala da zadovolji fiziološke potrebe, Međutim, primitivan čovek je mnogo više lovio životinje, pa ih je pripitomio i najviše ih u poslednje vreme koristi za ishranu. Meso koje je prerađeno za ishranu ima mnogo proteina i masti, možda mnogo više nego što je čoveku potrebno, pa čovek dobija toliku snagu da nema gde da je upotrebi.

Nagomilavanjem tolike snage stvara se naboj i čovek postaje nagao a um ne može slobodno, tj. lagano da radi, opterećen je teretom. Životinje i biljke su nastale da bi zajedno sa čovekom delile i uživale život. Koliko se čini biljkama je ipak bolje, da ne spominjem onu koju još uvek progone (cannabis). Mnoge biljke se teka sada počinju koristiti u ishrani, kao da do sada nisu ni postojale. A, životinje se uveliko uzgajaju u industrijskim farmama, hrane se veštačkom hranom i dodacima da bi se posle klanja, dobile što veće količine mesa. Sada više nije važan ni kvalitet mesa, važno je masu što bolje unovčiti. 

Kao i životinje i biljke i čovek evoluira, utičemo jedni na druge. svakako smo povezani. Ali se čini da se nismo dobro povezali, jer je čovek neumeren i neizbalansiran, po malo kasni u evolutivnim procesima. Hrana je lek, a lek je hrana i to sve onoliko koliko je čoveku neophodno da bi zadržao status ljudskog bića. U ovom slučaju, kako se čovek brine za životinjsku i biljnu vrstu, sam će čovek po sebi nestati, jer nije podložio životinje, nego ih tamani i proizvodi masu koja njemu najviše šteti.

Neki ljudi su se opredelili da ne jedu meso i nazvani su vegetarijancima i veganima i tek od skoro se te ideje počinju širiti. Ideje da meso ili treba jesti umereno ili ne treba jesti, nisu baš prihvatljive u sredinama gde su ljudi stekli navike da je meso najvažniji i jedini obrok.Međutim, navike se mogu menjati, nije jednostavno, ali je moguće. 

Možda da krenemo od početka, od ishrane. Možda bi smo brže evoluirali do potpunog ljudskog bića. Možda bismo se i očistili od raznih naslaga, možda bismo popravili i zdravlje i čula, a možda bismo više voleli.

Romana Klem