Zvezdane staze

Kojim putem krenuti je najčešće pitanje kojim se opterećujemo. Svi oni negde vode. Kojim god da se pođe, negde se stigne. A to negde može biti svugde. Iz nedraga do nepovrata. Od prtine do nebeskih svodova. Nije do puta. Do nas je. Išli stazom ili putanjom, džadom ili ivičnjakom, autoputem ili ulicom, prtinom ili kozjim nagibom, cilj nam je da negde stignemo i da nešto postignemo. Ili bar tako mislimo, dok se ne zapletemo u očekivanju dalekog i zaboravimo da uživamo u trenutku koji ne prestaje. Traje dok se korača bistrog pogleda, široka uma i otvorenog srca. Iskreno i prirodno. Korača ili ide u susret? 

Mislima se putuje daleko. Obilaze se nenastanjene obale rajskih vrtova, magloviti prikazi htenja i nehtenja i obrisi nekad poznatog, a zauvek nestalog u kazamatima životnih raskršća. Ta su putovanja svakodnevna i ne iziskuju posebne pripreme. Teleportujemo se u devičanske prostore u trenu i pobegnemo od stvarnosti bar za klicu vremensku, koliko je potrebno da misao zavlada umom. Neki to zovu maštanjem, a mi znamo da je mašta preteča budućih snova i oblik nastao ličnom voljom.

U blizini, najčešće putujemo pogledom. Imamo utisak da nas on najdalje može odvesti na zbilji. Ako se nađemo na kojem vrhu, pogledom obavijemo sve dokle seže i taj osećaj vizuelne nadmoći nam daje krila i lažnu moć da možemo da se vinemo bar do te daljine. Pogledom putujemo i u susretu sa drugim bićima. On prvi uspostavlja vezu. Poveže, pobrka, smuti, rekli bi neki, đavo bi ga znao. A to je kad pogled zabludi, zaplete se prateći, kada se izgubi u tuđoj volji ili se, zabezeknut, onako neverujući, okameni.

Na put dodirom se ne polazi. On se desi. Sam od sebe. Nastane u trenutku, ožari kao kopriva i ostavi jezu koja se prožima u biću. Lagan je kao let leptira i dah povetarca i koliko je nastao u trenutku i nestao. To putovanje, iako neponovljivo, često u nama ostavlja duboke tragove. Prizivamo ga znajući da ne može i da seneće vratiti. Lepo je i bolno. Naelektrisano i oporo kao topla krv. Ostavlja neizbrisivi trag u nama, u ćelijama koje ne žele da se odreknu leptirovog leta.

Srce putuje bez vas. Niti koga pita, a skita po svojoj volji i udovoljava sebi. Vraćate ga vi razumom sa tih putovanja, vučete ga za rukav, svađate se, padaju i reči, krupne, i suze se liju, pravite i sporazume i paktove, osvrćete se, trošite vreme na objašnjenja, odugovlačite, kupujete vreme i sluđujete se, ipak srce na svoja putovanja odlazi samo. Bez vas. Odlazi, jer ono zna gde mu je mesto. Tako se isto i sa tih putovanja vraća. Bez pitanja, bez reči, ode i vrati se i sve se desi kao da ništa nije ni bilo. Zato srce ne treba sputavati.

I postoje staze kojima se ne može dospeti maštom, ni pogledom, još manje dodirom ili srcem, to su zvezdane staze. One su u nama, ali skrivene u lavirintu najveće tajne postojanja koja se zove život. Na putovanje zvezdanim stazama čeka se dugo. Ne u redovima ljudskim, nego u prostorima obojenim prosutim čajem i koprivom žaruljom. To su putovanja duše. Retka su, i kao takva,prilagođena za retke i posebne. Na ta putovanja se ne odlazi bez poziva. I ne putuje se sam. Za takva putovanja se živi, ali je život posve kratak. Dâ tek naznaku, ovlaš, i povuče kao puž rogove. Skrije se čekajući i vrebajući spremne i snene, bez koprene na licu i čista obraza da se nađu a potom i ponovo izgube u lavirintu, za sebe.

Dragan Pajović