Iz trećeg ugla

Za sebe bih rekla da sam old fashion lady.

„Samo čuvaj sebe“. To je sve što u poslednje vreme čujem. Nemaju savet, ali svi isto govore. Razni profili ličnosti i starosnog doba. Ista rečenica se ponavlja kao da su u dogovoru jedni sa drugima. To je nemoguće. Prvo ne znaju se, drugo...to je nemoguće. Ipak, kako je ta rečenica odjednom postala glavni savet za dug i zdrav život? Ili makar duge i zdrave živce? Zar nije do juče ljubav bila na ceni? Sada odjednom moraš da se paziš te iste ljubavi. Kako? Prvo se boje da ne ostaneš sam, onda kad nisi sam – moraš da se paziš. I to od osobe koja te voli i obožava.

Tek poneki tračak ili bljesak svetlosti, blistavost mudrosti, duh radosti, osećanje nade.

Dolaskom na ovaj svet, svi dobijemo priliku da budemo jedinstveni.

“Ovdje će seljani učiniti sve grob da ti iskopaju, ali niko neće dati prilog za spomenik.”

Evo, moja ptičica leti, u meni je daleko, duboko, veselo i bolno...

Umrle su reči pre nego što su izrečene. To je situacija kada osobi, sa kojom si nekada biо nešto više od prijatelja, umre taj osećaj potrebe, povezanosti i zaboraviš na nju celog bogovetnog dana. Ama, ni za trenutak ti ne padne na pamet. Ništa, što te nekada skoro sve podsećalo na nju, sada ne postoji. Najgore od svih varijanti je ona kada se slučajno, ipak, ali slučajno, setiš nje, ali ne pozoveš da je pitaš: "kako si...šta radiš..." Ili ono prozaično: "Da li je i kod vas danas padala kiša?"

Nasledili smo Jugoslaviju i razbucali smo je.

Samujem. Strah se uvlači kroz stare prozore drvenarije, miriše na nove ulice.

Oni traće vazduh koji udišu imitirajući život i osećaje.

Pages