Iz trećeg ugla

Često se prepiremo da li je facebook realan život i da li pojavljivanje parova označava realnost, tvrdim da ne označava punu realnost, ali osoba koju postavite na svoj zid čak i ako vam nije prioritet, u očima drugih postaje vaša validna druga polovina.

Očevi nestrpljivo očekuju ženin porodjaj, dolazak svog deteta, najveće životne radosti. Bolesnik očekuje i nada se ozdravljenju, plašeći se boli koju ona može doneti. Osudjenik na smrt čeka dan kada će ga odvesti na gubilište i kada će završiti sa svojim životom.

Naravno, kao što se vreme ne može vratiti, tako se ni potrošena osećanja ne vraćaju.

Neću ja bežati, čekam te ovde gde prestaju polovi, gde počinje samo goli život da se računa, gde možeš da biraš, srce ili glava. Hajde mangupe, neću zvati u pomoć.

Nakon mnogo godina, srela se tri školska druga. Nisu se videli godinama. Seli u jedan kafić i krene tako priča.

O svojoj slobodi razmišljam često. Nije vezana ni za partnera, ni za porodicu. Sloboda je stanje svijesti dobijeno rođenjem i usvojeno vaspitanjem. Gledam je i pitam se da li joj zavidim? Koliki radijus kretanja joj je dozvoljen s obzirom kome pripada?

U ovo predvečerje svog života, razmišljam šta je to što mogu zvati “lično moje“?

Ponekad u hramu upalim svijeću, ne znam ni za koga koju gdje da postavim, mrtvi, živi, svi smo jednaki u kraljevstvu njegovom i svi jednako vođeni i voljeni.

Osećaj je čudan. Doživljaj je zastrašujuć. Iskustvo je neverovatno. Nekima treba droga, nekima alkohol, nekima ko zna šta...nekima je dovoljno da dišu punim plućima, posle mnogo, mnogo godina sramote zbog svega i svačega.

Ne, ja ne verujem u takvog čoveka koji svoju pamet stavlja iznad bilo kog ljudskog života, ubeđujući da je njegova ideja dobra za čitavo čovečanstvo. Pa sad, ako zbog te ideje pogine par hiljada ljudi...Bože moj, moralo je tako!

Pages