Iz trećeg ugla

Dejana Savić

Granice između JA i SVET postoje, ali to ne znači da ih mi vidimo.

"...Imao sam pripremljen video spot za hit numeru “Ludilo”, na kome ja, kao, đuskam u krupnom planu, a iza mene piči neki hromaki efekat tipa plaža i polugole ostrvljanke kako se klate u ritmu. Sve spremno i upeglano za predstavljanje na ružičastoj televiziji, u nedelju popodne...”

”Možda bih bio srećniji da nemam televizor. Preferiram internet radio. Uglavnom rockradio.com i to sekciju bluz-rok. Opuštajuća muzika za svaku priliku. Neko reče da je najveće bogatstvo kad možeš sam da isplaniraš svoj dan, a ja bih dodao – i kad možeš zvučno da ga izoluješ.”

Nemaju ljudi vremena za čitanje dubokoumnih knjiga u kojima neko studiozno, s ljubavlju, izlaže životne mudrosti do kojih je godinama, a često i decenijama, mukotrpno dolazio;

Poremećaj ishrane je smrtno ozbiljna stvar s brojnim uzrocima, a jedan od njih jeste i potreba da se izbegne konstantno i degutantno javno poniženje kome se rutinski izvrgavaju debeli ljudi.

Možda je on znao i više, a sigurno i još uvek tako raskomadan zna više od svih nas, ono o čemu mi i ne možemo ni da slutimo, niti ćemo ikada saznati, videti, udahnuti, čuti, opipati, okusiti, osetiti u ovom vremenu pohlepnih (moljaca).

Retki su oni koji su mi ušetali u život tiho, neprimetno, šapatom i nastanili se u najsitnijem atomu moga tela. Ne zauzimaju mnogo prostora, ali ih osetim svakodnevno kako šetaju mojim mislima, dodirujući najosetljivije delove svesti.

”Ipak, ovako me u stvarnost vraćaju i sve vreme nerviraju neka deca, što se konstantno dernjaju ispod mog prozora, kao i komšija penzos koji bezuspešno pokušava da vrati u život „tristaća“, koji nije valjao ni onog dana kada su ga spustili sa proizvodne trake fabrike “Crvena zastava.”

“...Jednog dana moje stanje bilo je toliko teško da sam pomišljana na najgore. Kroz glavu su mi prolazile samo četiri reči, kao pokvarena ploča, iznova i iznova – Ja ne mogu više, ja ne mogu više! Međutim, kada sam bila sasvim na izmaku snaga, desilo se nešto sasvim neočekivano...”