Iz trećeg ugla

Stojim na rubu sveta i vičem tvoje ime. Osluškujem ne bih li čuo tvoj dolazak. Da ti pohitam. Uzmem za ruku i prislonim na sebe.

Kad bismo se prisećali boljih vremena, ja sam se stalno “hvatala” za svoje prvo sećanje – letovanje u Kuparima i pokretne stepenice u Osijeku, brat za Baške vode i Makarsku, majka za to kako je nosila regionalnu štafetu 1977.godine kao najbolji đak, baš uoči udaje za tatu, a tata – neizostavno za Sarajevo u vreme Zimske olimpijade.

„Je l` ti to treći tanjir? Koliko ti možeš da jedeš, nemoj da se ugojiš, ja hoću zgodnu ženu!“ Pogledam ga, on još uvek srče „prvi tanjir“ sve prismače`lebom bijelijem.

U ovom novom svetskom podvarku, ja sam i žrtva, ali i krivac. I oni sa šačicom prijatelja na društvenim mrežama debelo plaćaju cenu svoje prividne dostupnosti, a kamoli mi opsesivni networkeri.

Nekoliko puta dok smo ga tražili i vozali se i pričali i smejali se, pomislila sam da nas neko dobro zeza ili je možda neka skrivena kamera.

Dao sam joj znoj na radnim akcijama, suze joj dadoh nekoliko puta za osam godina u uniformi, a desetinu puta sam joj dao i krv. Za uzvrat sam dobio par zahvalnica, udarničku značku i oslobađanje od participacije u apotekama.

Pokušavam da shvatim. Pokušavam da shvatim, ali ne mogu.

U punoj čekaonici, kod lekara opšte prakse, sedele su i neke dve žene i,kao i drugi, razgovarale o zdravstvenim problemima, Od svih, one su se nekako isticale. Bile su razgovorljivije, vedrije, čak su se nekoliko puta gromko nasmejale.

Sedmodnevnu radnu nedelju provodimo na veoma različite načine, u zavisnosti od zanimanja, interesovanja i drugih mogućnosti. Dakle, ako je provodimo znači da smo živi, odnosno, provodim - dakle postojim.

Noć je duga, a dan još duži kad je žena sama, nema bajki sa sretnim krajem već beskonačno ponavljani prvi setovi Pepeljuge, uz malo sreće možda tek poneki stabilniji triler, ponekad drama, malo akcije, nikad romansa.

Pages