Iz trećeg ugla

Draga Jadranka,

Nemoj da se iznenadiš ovim pismom. Sve je moguće, pa i to da ti samoj sebi pišeš pismo. Da ti pojasnim, ja sam ti u nekoj, da kažemo, bližoj budućnosti. Zaista su naučnici otkrili putovanje kroz vreme i svetove pa iz tog razloga mogu da ti pošaljem putem telepatije ovo pismo. Toliko o tome, jer me ne bi razumela, ako bih ti više objašnjavao. O, da, ja sam, ti si muškarac sada, nekada…

Autor Slađana Belko

Baš kao i svi prosvetni radnici ovih nedelja, i ja sam bukvalno zatrpana poslom. Toliko - da karantin jedva stignem i da primetim, preostalim slobodnim ćoškom neokorteksa. Prilično naivno sam se radovala jedinoj dobroj stvari, koju svako od nas ima na raspolaganju kao zatočenik betonskog kaveza - a to je sloboda u planiranju sopstvenog vremena i generalni gledano - malo više slobodnog vremena, opšte uzev.

Danas, više nego ikada, čini mi se, ima smisla jedna moja misao, da je, generalno, u životu gubljenje vremena biti negativan, imati negativne emocije, ponašanje, namere. Bez obzira na životne okolnosti, jedini način da opstanemo kao ljudi je oslobađati se svih vrsta negativnosti koje rastu u nekima više nego ikada. Da, šta smo vremenom posejali, to ćemo i da žanjemo. Mislim na svakog od nas. Evo, ne kritikujem, ne vređam, sve razumem i mogu da shvatim i neću nikoga da okrivljujem. Ova vremena pokušavam da preživim kao i ostali, najviše duhom.

Večita potraga za čovekom!

Oči govore više od reči, jer ćute, a tišina je glasnija od buke. Ipak, ne čuju svi i ne umeju da slušaju njihov pogled u ogledalu. Nos diše po navici. Ne miriše nikog i ništa, čak ni ono što je preda njim. Usne više vole laž u koju gledaju, nego istinu za koju su slepe. I uši se boje njenog dodira. Izgradile su zid od neprobojnog stakla da ih ne pogodi, pa popucaju u sitne i oštre komade tupavog jezika.

Ugušila je poslednje reči da bi ostale zaboravljene u tišini svoje smrti. Stavila im je omču oko vrata i vezala dva čvora, jer bi samo jedan puk’o zbog njihove težine. Neka zauvek ćute.

Zapalila je lomaču i gurnula svoje srce. Pretvorilo se u pepeo koji je posula po zemlji koju gazi i čekala da iz nje iznikne drugo, a onda ga iščupala iz korena. Neka zauvek vene.

Sećam se svoje profesorice sa fakulteta puno ovih dana: ,,Pošljednje vreme!“. To je nešto što je često spominjala. Nikada nisam najbolje razumela taj termin. Uvek sam zamišljala bombe i rasula, fizičke nepogode i slično. Sada mislim da povezujem određeno duhovno stanje sa tim pojmom. Sve više shvatam da je to specifično stanje uma - paranoja i agresija.

,,Nešto je trulo u državi Danskoj“.

Zaspao je te noći dok su petlovi glasno kukurikali (a kokoške zaćutale). Kažem "te noći", jer je njegov dan bio gluv da ih čuje i nije svanuo. Ostao je negde u mraku nedosanjanog sna.

Zaspao je te noći kad se srce umorilo od kucanja i zaustavilo kazaljke na svom satu, onda kad je vreme prestalo da ima vremena da sačeka jutro. Zaspao je te noći u kojoj mu je život umro da bi se on rodio u nekom novom, negde daleko od nemira, na mestu gde bi pronašao mir.

Autor Slađana Belko