Iz trećeg ugla

Osećaj je čudan. Doživljaj je zastrašujuć. Iskustvo je neverovatno. Nekima treba droga, nekima alkohol, nekima ko zna šta...nekima je dovoljno da dišu punim plućima, posle mnogo, mnogo godina sramote zbog svega i svačega.

Ne, ja ne verujem u takvog čoveka koji svoju pamet stavlja iznad bilo kog ljudskog života, ubeđujući da je njegova ideja dobra za čitavo čovečanstvo. Pa sad, ako zbog te ideje pogine par hiljada ljudi...Bože moj, moralo je tako!

„Zašto ja?“, pitao se plavokosi dečak, noseći ranac, po svemu sudeći, lakši od misli koja ga je mučila.

Jesmo li naučili da je život dar?

Ne izvozimo mi u svet sirovine, mi izvozimo gotov proizvod, diplomirane lekare, inžinjere i profesore. Sirovine ostaju u zemlji i vladaju.

Danas je najmoderniji način stvarati prijateljstva preko virtuelnih mreža. Dugo sam odolevao da se priključim tom trendu, jer kako da zovem nekog prijateljem, kad mu ne čujem glas, ne vidim oči.

Rasti i sazrevati, da bi ispunili samo jednu svrhu: postojati! I to sa nekim ciljem (bilo da cilj sami sebi postavimo ili prosto zadamo cilj nekoj životinji ili mašini). Raditi do iznemoglosti i ponavljati svakodnevne radnje iznova i iznova.

Život ne pita možete li dalje, niti će vam ponuditi kakvu pauzu. Reprizu da i ne pominjem, nje nema, ne postoji. On jednostavno ide, teče, prolazi, nijednog trenutka se ne zaustavlja.

Pade mi na pamet danas ona pesma koju su pre neke dvadeset dve-tri godine izvodili Vlada i Bajka sa prijateljima, ona o Beogradu. Pročešljam malo po YouTube i pronađem je. U spotu sve idealno, čiste ulice, policajci na konjima, vesela deca, mir, sloga i radost. Prelepo.

Da li je ovo onaj grad u kome smo odrasli? Da li je ovo onaj grad koji se svojevremeno prijavio da organizuje letnje olimpijske igre 1996?

Godine su prolazile. Ništa se nije menjalo, osim što više nije bilo putnika koji bi tuda prolazili. Selo je postalo izolovano, a život jednoličan. Svako živo biće delilo je istu sudbinu - teško sivilo koje se protezalo u svim dušama...

Pages