Iz trećeg ugla

''Poenta je u sivom'', reče neki učen čovek. Makar sam mislila da jestem s obzirom na njegov stav i vokabular. ''Ne crno i belo, već sivo'', dodaje on. Okej, stani, zaustavi tu. Kako sad sivo? Šta i što sivo? Zar te ne uče stalno da nema između, laž je laž, a istina je dobra. Ko laže taj i krade, zato ne treba lagati bla bla. Ne? Šta sad kao odjednom više to ne važi? Ma nemoj, molim te. Odjednom su nove ideje ušle u svet. Kako ne. Kad ja imam sivo, ja ne znam iza čega onda stojim. Imam osećaj da se prilagođavam nekome, a to nikako ne volim.

Prosečan srpski parazit ima komplekse prve kategorije, ograničene je inteligencije, frustriran čijenicom da na svetu postoje talentovaniji, posvećeniji, inteligentniji i sposobniji od njega. Zavidan, sujetan, pakostan i gord. Omiljene teme su mu politika i religija. Sve zna, u sve se razume, ima čak i stav. Od svoje okoline i bližnjih traži da sve rade savršeno dok je sam potekao iz deformisanog kalupa.

Andrić kaže da svaka gradjevina mora da nosi žrtvu sa sobom. Da li je to tačno? Ovaj film ,,Paths of Glory“ pokazuje da jeste. Kjubrik je dobro sve izrežirao da prikaže kako sve čemu se u budućnosti ljudi dive, u samoj osnovi ima žrtve koje su morale pasti da bi nešto nastalo, ili u ovom slučaju da bi neko napredovao.

Znam da ćeš se javiti onda kad vetrovi prestanu da duvaju u tvom pravcu, kada kiše obrišu tvoje tragove i duga se pojavi da me dozove da ispod nje prođem. Kada se vreme naoblači,  ubrza i izgubi u jurišu, a sat u glavi zaustavi. Tak Tik. Onda kad srce uspori svoj rad umorno od sopstvene brzine, sekund pre nego se zaustavi znam da ću ti čuti glas.

Na trenutak sam zastala, pomislila sam da je sila zla suviše jaka i da joj se ne mogu odupreti drugačije do ignorisanjem njenog postojanja. Ali, onda shvatih da se zlo samo širi ako se ne osvetli i da ima takvih primera kroz istoriju na pretek. Počevši od Svete Inkvizicije, Krstaških ratova, pa do Hitlerovog nacizma. Uvek uz prave reči i velike i svete ciljeve, a sa najgorim i najnižim ljudskim porivima.

Kristina Janković

Odbijam da mislim da je život grčevito držanje za ono sigurno koliko god to bilo loše i unesrećivalo nas. Jer, znam da nije. Život je sve to ostalo.

 Svaki moj tekst je odlomak iz moje duše, ali deo istih sam uspela da sastavim u roman.

Kao autor portala “Konkretno” ovoga puta ću vam predstaviti svoj prvenac “Vera je gola” kroz odlomak iz dela i recenzije.

 

Mirno je. Mirna sam. Loš osecaj od sinoc je nestao. Da li zbog muzike, da li zbog rem faze. Kofein me gleda kao spasilac, ali nije mi toliko neophodan. Sto je dobro. Naučila sam sebe da se dovedem u red uz pomoc vode I šećerne štangle. Uživam u jutru. Tako je sporo ovo nedeljno jutro. Ovo su stvari za koje mogu sa sigurnošcu da kazem da volim. Zivim za njih. Ona me nikada nece izdati. Nadam se samo da neće doći vreme večnog pomračenja sunca. U tom slucaju ne znam koji bi moj stav o jutrima bio. Ali, ko ce sada razmišljati o tome. To je tako daleko.

Ne idem na sahrane, ne mora niko da mi dođe, ni od ispraćenih, ni od onih koji su ispraćali. Ne sakupljam poene za veće poštovanje u selu i veći broj ljudi na mojoj sahrani, ali žalim iskreno i volim mnogo.

Pages