Iz trećeg ugla

„Je l` ti to treći tanjir? Koliko ti možeš da jedeš, nemoj da se ugojiš, ja hoću zgodnu ženu!“ Pogledam ga, on još uvek srče „prvi tanjir“ sve prismače`lebom bijelijem.

U ovom novom svetskom podvarku, ja sam i žrtva, ali i krivac. I oni sa šačicom prijatelja na društvenim mrežama debelo plaćaju cenu svoje prividne dostupnosti, a kamoli mi opsesivni networkeri.

Nekoliko puta dok smo ga tražili i vozali se i pričali i smejali se, pomislila sam da nas neko dobro zeza ili je možda neka skrivena kamera.

Dao sam joj znoj na radnim akcijama, suze joj dadoh nekoliko puta za osam godina u uniformi, a desetinu puta sam joj dao i krv. Za uzvrat sam dobio par zahvalnica, udarničku značku i oslobađanje od participacije u apotekama.

Pokušavam da shvatim. Pokušavam da shvatim, ali ne mogu.

U punoj čekaonici, kod lekara opšte prakse, sedele su i neke dve žene i,kao i drugi, razgovarale o zdravstvenim problemima, Od svih, one su se nekako isticale. Bile su razgovorljivije, vedrije, čak su se nekoliko puta gromko nasmejale.

Sedmodnevnu radnu nedelju provodimo na veoma različite načine, u zavisnosti od zanimanja, interesovanja i drugih mogućnosti. Dakle, ako je provodimo znači da smo živi, odnosno, provodim - dakle postojim.

Noć je duga, a dan još duži kad je žena sama, nema bajki sa sretnim krajem već beskonačno ponavljani prvi setovi Pepeljuge, uz malo sreće možda tek poneki stabilniji triler, ponekad drama, malo akcije, nikad romansa.

Nikad nisam upoznala prosečniju osobu.

Da bi čovek u današnje vreme prežveo, izgleda da treba da bude dosetljiv, dovitljiv, snalažljiv... Najlepše je kada se snađe, a da nikog drugog ne ošteti.

Pages