Iz trećeg ugla

Odlazim! Neću se okretati. Ponosno ću otići a suze će kvasiti lice i nestati negde u ambisu tuge... Tumaraću jedno vreme pustarom tužnom. Sam.

Postajemo polako neka vrsta androidnih bića koja su pobegla iz ljudske realnosti gubeći svoja osećanja i svest.

Slobodni čoveče, ti obrazovani i pametni elementu društva! Imaš bezbroj mogućnosti.

Vraćam se kući, beogradska košava mi nije izluftirala stvari. Sve sem soknica i d’izvinite gaća mora da se provetrava.

Osim što su ljudi materijalna, telesna bića, imaju i "ono nešto" i to svi. Svako je na ovoj planeti radi nekih korisnih stvari, jer bi u protivnom planeta bila nenaseljiva i ne bi se moglo ni disati... E, taj snažni dah!

U ljubavi se ništa ne mora, ljubav nije potpis na papiru, ljubav je pečat na srcu.

U međuvremenu, na društvenim mrežama besomučno se nastavljaju olajavanja putem objava i komentara o nekome ili nečemu, često bez validnih argumenata.

Pošto su nam forsirali levu stranu mozga – onu linearnu, koja bifla, ponavlja i reprodukuje, prihvata „istine“ i ne preispituje, krećemo naučeni da je život skup granica o kojima nas niko ništa ne pita. I ako nas neki entuzijastični profesor i gurne izvan njih, to čini oprezno i sa podignutim prstom, u stilu: „ali, bolje nemoj“.

Podsjećamo na ruže koje se bore za dah u vazi, a prve latice su već spremne za pad.

No, no, no, koliko god jeste činjenica da je čovek zoon politikon, ja bih da se pravim mrtva u tom slučaju i budem Zozon artistikon.

Pages