Iz trećeg ugla

Potrebna mi je moja intima, potreban mi je dan u kom mi telefon neće zvoniti zbog beznačajnih pitanja kao: „ Šta radiš?“ na svakih pola sata, kad znaš moju svakodnevnu satnicu. Nisam umrla, da jesam neko bi ti javio.

Po autobusima, trolejbusima i tramvajima ljudi bazde na beli lukac, kao da su pošli u Transilvaniju. Nabijem ono za inhalaciju u nozdrvu na koju trenutno dišem i voila! Ha-ha, slabići!

Iz naše države ljudi beže. Pogotovo mladi ljudi beže misleći da će negde u nekom drugom okruženju, u "uređenom" sistemu, naći pravi put za svoj život.

Današnji svet živi od „dojmova“, nepreglednog niza fabrikovanih osećanja – pripadnosti, potrebnosti, važnosti – i njihovih nijansi, umesto od istine i stvarne radosti.

Onda sjednem za pisaći stol. Kucam, slova je sve više, riječi se nižu, mnogo ljudi putuje mojim mislima i mnogi su peroni puni u predgrađu zaboravljenih uspomena, vrte se po uglovima sjećanja, na lice navlače i skidaju mrenu, jedni pa drugi na smjenu i sad više nisam sigurna ko je ko.

Mladi gospodine i gospođo, vi ste došli u bračno savetovalište kako biste izgladili sve svoje nesuglasice. No, sa žaljenjem vam saopštavamo da nemamo rešenje za vaš problem.

Ja sam čuvar iskre. Ja sam ona duša koja je pali u najmračnijem delu kosmosa, jer nema izbora, jer je rođena da sija.

Meso koje je prerađeno za ishranu ima mnogo proteina i masti, možda mnogo više nego što je čoveku potrebno, pa čovek dobija toliku snagu da nema gde da je upotrebi.

Ispijam vino požude i bacam čašu u ambis svojih strahova. Tu zlatnu čašu žrtvujem demonima ljubomore i nepoverenja. Da zavaram trag.

Kada u nekom društvu zgaženost pojedinca postane fabričko podešavanje, a lični zameni identitet gomile, to je fašizam. Mržnja usmerena prema drugima i drugačijima je u biti autodestruktivna – i svi zajedno, mrzeći i mrženi, kolateralna su šteta.

Pages