Iz trećeg ugla

Anđeli sve kasnije počinju da govore, jer im u rukama prerano stoje te hladne mrtve naprave koje im neprimjetno, a opet toliko naprasito očito, oduzimaju ljudskost u zamjenu za dresuru nametnutog robotsko-snobovskog poretka. Stigla je nova generacija.

Život ti ne zavisi od tog protesta, a nikoga sa vrha zaista ne zanima taj mali skup nebitnih paora, više je pažnje posvetio svojoj sekretarici ili slini koju je čačkao par minuta i zalepio ispod stola, nego tome da je nekome potrebna kultura ili legalizovani medicinski kanabis da se ne bi raspao od raka.

Da li to onda znači da, svaki put kada osetimo one famozne leptiriće, treba da kažemo: „Ne, nemoj mi prići“, i u mukama sačekamo dok ljubavni insekti nekud ne odlepršaju?

Tišina koja vrišti.

Kad shvatimo da naša podsvest ne shvata šalu, onda zaista počinjemo da verujemo u Zakon atrakcije. Naš um prihvata sve izgovorene reči kao istinite, i onda ih sprovodi u delo. Zato, pazite šta pričate, jer reči nisu samo slova, one imaju i oči i uši.

Zar ne biste radije bili u rangu hrabrih, moćnih, uspešnih, izdržljivih, sposobnih? Zar ne biste radije s osmehom na licu prihvatili sve što vam život pruža, i time sebe stavili u rang pobednika?

Žestok sam protivnik religije i njenog uticaja na ljudsku civilizaciju generalno. Ali, nikada nisam osporavala umetničku vrednost dela sa religioznim motivima.

Koliko kalorija? Ne zanima me. Jedem bez griže savesti. A ko nije muku mučio ne zna kako je teško čitavog života čeznuti za onim što ti može naškoditi.

Trenutak je podcijenjen. U samo jednom djeliću sekunde čovjek može mišlju biti bliže smislu i bliže bogu nego što će postići za cijeloga života.

Sve je uništeno sitnim zanovetanjem. Prebacivanje ni zbog čega. Nerviranje i ogorčenost povodom svega i svačega. Dan za danom, godina za godinom beskonačnog mrcvarenja. Umesto uzajamnog pomaganja, samo distanciranje, zvocanje zbog ovog ili onog. Podjebavanje.