A ti, kao, nešto radiš?

Radost stvaranja je radost davanja ljubavi uprkos svemu. Umetnik je samo prijemnik i odašiljač te divne energije koja struji od boga do nas i od nas do drugih... Svi životni putevi vode do srca i od srca. Možda je kriva moja preterana emotivnost, ali, zaista, mislim da ne postoji neki lepši razlog i smisao života nego biti svestan dara ljubavi i isto tako, nesvesno ili svesno, otvoreno, bez sumnje i stida umeti deliti je kroz umetničko delo, nesebično i neograničeno? Da li treba, zbog te osobine, da se umetnik oseća neprijatno, jer je ponekad neprihvaćen i neshvaćen? Nikada. Umetnik treba samo da stvara, jer umetničko delo ne mora da se razume, ono se doživljava ili ne, delujući na nesvesno kao tanak zrak svetlosti, kao znak da ipak ima smisla i bol i patnja i trpljenje i nadanje. Puno je umetničkih izraza i načina da se prikaže dubina ljudskog bića. Svako ima svoje razloge zašto „mora“ da stvara i veličina ljudskog duha je u tome što može da shvati drugačiji umetnički doživljaj od svog. Moć umetnosti je u njenoj nezavisnosti. Originalan produkt osećajnog i mislećeg bića koji nosi energetsku poruku posmatraču, koji će,  ako je gladan, pojesti do poslednje mrve sve, bez osećaja krivice i kajanja. Sloboda umetnika je put spoznaje ko je on i šta zaista može da stvori. Kada se najzad, taj umetnik, oslobodi potrebe da se po svaku cenu dopadne i stvara bez preslišavanja da li je to prihvatljivo ili ne, on tek tada zapravo stvara svoje, originalno delo. Data nam je beskrajna kreativnost i sloboda igre u tom stvaralačkom nagonu. Sve granice zabluda i predrasuda se brišu u tom svetu. Dakle, stvarnost dođe kao daleka fikcija, a zapravo mašta u zanosnom plesu sa strašću stvara svoj svet. Umetnost ništa ne baca, za umetnika je inspiracija svuda. Ne postoji mogućnost greške, sve može, u tom svetu, da se reciklira i iskoristi, da se nađe smisao svakoj crti na papiru, ili tonu koji bude tačka na „i“ određene kompozicije, isto kao što i jedna reč stavljena između rečenica ume da nas pokosi svojom snagom, jer ona, baš tu, na tom mestu, daje novu dimenziju onoga što se čita.

I tako, dok umetnik osvaja slobodu, roni u dubine i leti u neslućene visine, ne bi li oprostio ljudsko zlo i pronašao lepotu u svemu, ne bi li zaboravio nesreću, patnju i svoju i tuđu, ili iz potrebe da svari tu, neminovnu stvarnost, dotle onaj jednostavni čovek, lišen osećaja za lepo, nedorečen, oštećen, povređen, prepušten, ne shvata ništa u vezi umetnosti. On ni ne zna čemu to služi i sa strahom od nepoznatog pokušava da bude duhovit, a zapravo iskazuje samo agresivnost, jer se brani u tom svom neznanju. A umetnik ne bi bio umetnik da nema širinu duha, da ne voli i da sebe nesebično ne daje kroz umetnost. Umetnost ne laže, ne manipuliše, ona spašava, prašta, grli, daje i sa radošću živi, ali i umire. 

Zato ja praštam, svakako praštam tom hladnom, povređenom čoveku, umišljenom intelektualcu, neobrazovanoj sirovini, bezobraznom negativcu kada prođe pored mene i u zanosu mog stvaranja onako usput da bi povredio kaže: „A, šta, ti? Ti kao nešto radiš?“