Berlin kaput

Zašto je kratka priča Antonija Isakovića tako pitka i laka za čitanje? Odgovor može da se potraži u njegovom savršenom istočnjačkom osećaju za realnost, posebnom naratološkom postupku i dramskim elementima koji su omogućili pojedinim rediteljima da se odluče za ekranizaciju njegovih dela. Kratka priča je ono što Isaković neguje u svom stvaralačkom radu, još od zbirke Paprat i vatra, pa sve do zbirke Nestajanje.

Posebnu notu celokupnom opusu Isakovića daje priča Berlin kaput koju je ekranizovao Mića Milošević i koja, kao i mnoge druge, govori o pitanju moralnosti kod pojedinca koji se našao u poziciji vlastodršca i moćnika, potpuno spremnog da iz svog okruženja iskoreni korupciju kao nužan oblik opstanka. Kao što se kod Meše Selimovića junak našao uklješten između državnih i porodičnih zakona, tako se kod Isakovića mladi partizan Šiško suočava sa odgovornošću, koje nosi jedno vreme uspostavljanja novog sistema, i čarima koje donosi vlast. U danima kada Berlin pada i kadao čekuje se vest šta se desilo sa Hitlerom, slobodan prostor otkriva da je rat sa patnjom smrtnika ugušio strast u pojedincu, a u miru dolazi do njene eksplozije, i to kod mladog čoveka koji se našao u poziciji odlučivanja i rešavanja sudbina običnih ljudi. Svi koji dolaze kod mladog partizanskog komandanta imaju za cilj da spasu nekog svog od mobilizacije. Lako je bilo odupreti se dukatima koji su ostavljani pred stolom, ali teško ženama koje su po svaku cenu želele da sačuvaju svoje muževe.

Priča Berlin kaput i njena ekranizacija otkrivaju unutrašnji svet čoveka koji uspostavlja vlast na osnovu revolucionarnih zakonitosti. Kako smiriti svoje potrebe za ovaploćenjem pobede? Isaković detronizuje ideologiju kao pokretača uspostavljanja sistema. Nemoguće je, kao da to sam autor kaže, da pojedinac kontroliše moralne zakonitosti bez uspostavljanja institucija sistema. Pogubno je staviti pojedincu oreol morala. To je teret koji svako od nas teško nosi.

Berlin kaput nije samo onovremenska priča o revoluciji već i večna priča o ljudskom biću, slabom i prokaženom. Vrtlog pored kojeg se čovek šeta, uzvišen od epoleta dobijenih glasovima naroda, verujući da ga niko ne posmatra, vuče i precenjene i potcenjene.

Od pravednika do grešnika put je relativno kratak. Obično mu samo daju vlast. Onda dolazi do unutrašnjih previranja. Tada se njegove naredbe pretvaraju u sopstvenu kaznu.

Ivan Novčić