Kriziranje srpskog filma

Kriza srpskog filma u poslednjih nekoliko godina posledica je sa jedne strane zasićenosti i umora rediteljskog zanimanja, a sa druge i odnosa države prema kinematografiji. To je ustaljeno mišljenje koje se provlači kroz medije i analitičke tekstove. O postjugoslovenskom filmu možemo da govorimo kada ih hronološki poređamo na nekoliko perioda: od početne faze tzv. ratnih filmova koji su se bavili sukobima za jugoslovensko nasleđe, uglavnom sa subjektivnim utiscima, osim nekoliko izuzetaka kao što su Dragojevićeva Lepa sela lepo gore ili Kusturičino Podzemlje, ali taj krug filmova ipak se bavio suštinskim stvarima, pokušavajući da objasni uzroke i posledice raspada jedne zemlje, do ulaskau 21. vek kada srpski film obeležava težnja za ekranizacijom romana. U tome uspeva Zdravko Šotra. Drugu deceniju 21. veka obeležili su filmovi, pre bismo rekli, neuspeli pokušaji da se napravi komedija, ili filmovi koji su nekim novim talasom holivudskog glamura počeli da se bave ljudskim pravima, nacionalizmom i delikvencijom. Sva tri perioda obeležavaju totalni promašaji poput Ringeraja, Malog Bude, Male noćne muzike i drugih. Srpsko društvo, raspeto poslednjih godina na krst tranzicionih procesa, gotovo da i nema film koji bi izrazio buru nezadovoljstva prema aktuelnom društvenom poretku i problemima koji ga izjedaju. S obzirom da film zahteva dosta novca, a on se jedino može obezbediti od države, možda je to za sada najjači razlog zašto filmovi ovakve sadržine izostaju. Retki su reditelji u nas koji u svojim nastupima govore o političkim i društvenim problemima. Recimo samo da su pravu avangardu u američkom filmu predstavljali Stenli Kjubrik, Sem Pekinpo, Artur Pen ili Martin Skorseze. Kritika društva nije im bila strana. Sem Pekinpo je, kako kaže Ljubomir Malešević, snimao ultra nasilne filmove pokušavajući da se obrati publici i uzdrma pospanu američku javnost skrećući joj pažnju da je njihova zemlja uvučena u ratu kojem kao i u svakom drugom ginu ljudi. Problem predstavlja konzumersko društvo koje je sve manje osetljivo na nasilje, totalitarizam, prikaz bede i tiradu.

Filmski kritičar Borislav Anđelić na festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, istakao je da kriza srpskog filma dolazi od izbegavanja bavljenja aktuelnim tematikama što je razlog neuspostavljanja veze sa publikom. Ta nit koja bi trebalo da poveže film sa publikom, izgubila se u komercijalizaciji filma. Osim slabe posete srpskim bioskopima, taj fenomen preneo se i na festivale.

Možda to i nije sve. Filmu nešto nedostaje. Postao je zavisnik. Zato je u poziciji kriziranja.Posmatranje filma kao zabave, a ne umetnosti, u novoj eri dobija svoj epilog. Publika je pronašla novi tip jeftine razonode: prikaz slike na različitim uređajima, upravljanje sadržajem po meri gledalaca, internet, društvene mreže, ajfone, tablete, vibere, vajbere i razna nova čuda tehnologije.Tu su i rijaliti programi u kojima možete uživo da vidite kako neko nekom razbija glavu, eksplicitne scene seksa, dreku, viku, buku i nasilje. Sama pomisao da je to živa slika podiže adrenalin, a film baca u neugodnu poziciju lažiranja i izveštačenih manira. Sve je manje onih koji bi da pogledaju neki dobar film, bilo da se radi o romanesknom ostvarenju ili holivudskom mejnstrimu.

Zaključka i nema. Sve je u krizi. Zašto ne bi bio i srpski film. 

Ivan Novčić