Knjiga na parče

Nešto mi pade na pamet, da li ste ikad pokušali da u prodavnici auto delova kupite auto? Naravno da niste! Pazarili ste, eventualno, homokinetički zglob, brisače, EGR ventil, jelkice za osvežavanje, antifriz ili, šta ti ja znam, na primer, onaj gumeni deo koji ide dole. A kakva je situacija s mesarom? Ista? Pa, nego kako drugačije. Gotovo nikad ne kupujete celu gudu, tele,  volinu ili orla, već isključivo šol, pauflek, biftek, rozbratnu, šnicle, ili batačiće. Ne treba ni pominjati prodaju parčića pice, bureka, zeljanice, torte... Niko od vas ne traži da iznajmite ceo autobus, bioskopsku ili pozorišnu salu, ili da kupite čitavu zgradu u kojoj vam se svideo stan.

Jedino se knjižari i književnici prave pametni! Te nije im zgodno da razdvajaju, te imali su i oni nekih troškova, te roba se prodaje u viđenom stanju, a vi pokušajte kod nekog drugog, možda hoće da vam izađe u susret. A ne bi moralo da bude tako! Stvar je lične slobode i pitanje nepristajanja na više od onog što možemo ili želimo da apsorbujemo. Pokušaću da objasnim na primeru anonimnog pisca V. J. (49) i njegove izdavačke kuće G. K. iz Beograda. Knjiga pomenutog autora, ajde da je nazovemo „XYZ“, ima nekih dvesta pedeset strana, a zbog lakšeg računa, pretpostavka je da se može nabaviti u knjižarama, po promotivnoj ceni od pet stotina dinara. Kada podelimo spoljašnje i unutrašnje, saberemo, oduzmemo i skratimo sve što se skratiti, oduzeti i sabrati da, doći ćemo do cifre od dva dinara po stranici. Nije mnogo, ali nije ni malo. A i ko smo mi da sudimo šta je za nekog prihvatljivo, a šta nije? Ja samo hoću da kažem da, kada bi postojala mogućnost prodaje knjige „na parče“, svi bi bili zadovoljni.

Imam površnog prijatelja, koji voli da bude informisan, ali nema ni vremena ni viška sredstava da ulazi u dubinu. On bi, čovek, uzeo mešanih odlomaka sa raznih strana, za jedno sto-dvesta dindži, čisto da može da poveže priču, a da se baš i ne otvori preterano. Potpuno legitimno!

Moja rođaka voli uvek prvo da pročita kraj. Ako joj se svidi, kupila bi i ostatak. Podržavam!

Studentkinja iz unutrašnjosti u tankoj, prolećnoj jaknici, cvokotala bi pored štanda, stiskajući dvadeset dinara u promrzloj šaci, želeći da ih zameni za nekoliko romantičnih pasusa, koje bi kasnije mogla i da iskoristi za šerovanje patetičnih statusa na fejsu. Kupljeno!

Bradati muškarac, potpuno go, sa ogrnutim mantilom od balon svile i radnim mestom u Tašmajdanskom parku, isključivo u trećoj smeni, prvo bi unezvereno prelistavao stranice, a onda bi, kao nezainteresovano, upitao: „Je l’ ima onih scena?“, udarajući laktom u rebra prodavca. Ljubazno bi mu poklonili celu knjigu, ne želeći da otkrivaju odakle bi mogao da izvadi novac, da bi je platio.

„Komšija, je l’ imate neke fine, porodične spletke... Kao, malo preljuba, ovo-ono, znači ljubavni trougao, i to jedno pedesetak strana... Ma, nek bude šezdeset?“ pitao bi lamber-hipster s punđicom i bradom Nikole Pašića, čije „kanađanke“ i karirana košulja nedvosmisleno sugerišu da je pre par minuta parkirao, negde ispred, svoju motornu testeru marke „Husqvarna“.

„Naravno da imamo, za svoje stare mušterije. Evo, još jutros je zaplet veselo trčkarao po autorovoj glavi, a sada je ovde, na tezgi, tranžiran... Francuska obrada. Uuupss, pobeže mi! Je l’ vam mnogo još sedam, osam stranica... Nije, baš vam hvala!“ odgovorio bi veseli trgovac,  zveckajući makazama, kao Edvard Makazoruki.

I tako, sto ljudi sto ćudi, sto žena dvesta grudi, i svi pevaju, samo ako pokažeš malo dobre volje, da ne kažem, ako ih ispoštuješ. E sad, ja ne mogu da tvrdim da bi ovaj revolucionarni koncept drastično bustovao prodaju romana pomenutog V. J., ali mogu da pričam sa izdavačem G. K., a da i on, eventualno, podeli ovo sa drugim izdavačima pa da, po principu deda, repa, iver, klada, povuci, potegni, zajedno pokrenemo lavinu. Bitna je, uvek, ona prva grudvica!

Vladimir Jovanović