A ona je volela kiše

U sred bujne šume, na proplanku, stanovala je jedna Šljiva. Osećala se najponosnijom na svetu. Rađala je tokom cele godine, živela sama, ali ne i usamljena. Bila je svedok mnogih odrastanja, prvih poljubaca pod njenom krošnjom, uzdaha i kapi krvi prolivene zbog ljubavi.

- Zauvek ću te voleti.

- Znaš li, dušo, da je zauvek jako dugo vremena?

- Ali, dragi, pa mi ga imamo!

- To što ga imamo ne znači i da ga trebamo gubiti. Priđi!

Kako su se samo voleli to dvoje, prisećala se Šljiva. Bili su dovoljno zreli da prevare Nikad, ali previše mladi da bi razumeli Zauvek. Ožiljak te ljubavi bio je i na njenom telu urezan.

Godovi joj se nizali kao godine, a ona je sa svakom generacijom preživljavala njihovu mladost. Starost nije imala šta da joj zameri, ni pesmu ni igru.

Uživala je u subotnjim večerima. Tada su se momci i devojke ispod Šljive okupljali, pa njome opijeni svirali i pevali dok na gitari ne zacvile iznemogle žice i ne promuknu njihove glasne. Najviše je volela Azru. I ona je pevala sa njima, mada je ne bi čuli i da su slušali: A šta da radim kad odu prijatelji moji

Svaki put bi poželela da nikad ne odu, ali ih je priroda odvodila i dovodila nove prijatelje. Svedočila je o starosti i bolesti. Skrivala sve tajne, i njihovih života, a i smrti. Neka mi se plodovi i grane osuše ako ih nekad odam, govorila je sebi.

Nedeljnim popodnevima bake i deke dovodili su unučiće da se zaslade njome. Adam i Eva sa potomcima su bili najčešći gosti.

- Jedi, babino, govorila bi zajapurenoj dečici.

- A šta je to, baka Evo?

- Pekmez, mili. To ti je ova šljiva dala.

- Deka Adame, hoćeš liz?

Šljiva bi se tad topila od miline. Sećala se kad je deka Adam bio mali i pod njenu krošnju doveo tada malu baka Evu, kako mu je zabrideo obraz i sav se zajapurio i pocrveneo. Tras! Čulo se o kožu.

- Udarila si me, Evo!

- Sram te bilo, Adame! Napravio si mi šljivu na vratu. Ubiće me otac!

- Ruku ću mu tvoju tražiti, onu kojom si mi udarila šamar!

Smeškala se Šljiva što zaborava nije imala nego uspomene, ali je to jedino što je ostalo. Postala je sama i usamljena. Više njeni plodovi nisu bili dovoljni da zasite njene prijatelje. Zavladala je velika glad i pobegli su trbuhom za kruhom. Da li su pod nekom drugom šljivom, patila je, ili tamo šljiva nema? I tada bi zaplakala, a suze su glodale  njene drvene kosti, od bola su joj se grane skupljale. Od tuge bi zapevala Azru i zapitala se šta da radi kad su joj svi prijatelji otišli. Nikoga više nema. Tužna se polako sušila, čak i kada su padale kiše.

A ona je volela kiše, jer su krile njene suze. Lile su danima i isplakala je potok, koji bi žednima gasio žeđ, ali ne i njenu. I rađala je plodove da se siti zasite, ali je ona gladovala. Ta se Šljiva bolna sasušila u sebi, jer više nikog nije bilo za pod njenu krošnju.