Amanet

„Znali smo mi dobro šta nas čeka, ali kao što to obično biva, želja je bila jača od straha. Nismo ni mnogo ni dugo razmišljali. Bilo je jasno da će volja sa rastom količine razuma samo da pada, te smo se bez mnogo reči samo prepustili struji. Sve ćelije su još uvek vapile za nepoznatim i zamišljali smo ovu avanturu kao more koje svetluca na mesečini. Bio je to lep prizor za dušu iako smo jako dobro znali kakvo sve more zna da bude kada ga podceniš. Naročito kada ga podceniš. Nismo se previše obazirali na lampice koje su nam se u glavama palile svaki put kada bi počeli da razmišljamo o tome. Prvi put je ipak prvi put. U bilo čemu. Prvi put je sve najlepše. Svet je stvoren da bude slika ne bunar. Tek kad potrošiš dovoljno vremena gledajući u sliku počinješ da naslućuješ zid iza nje. Mada ni to nije sve. Malter, cigle, a onda i čitav prostor iza zida. Tamo se krije sve ono što ti nijedna površina vode ne može dočarati. Sve na ovom svetu ima površinu i dubinu. Baš sve. I fizička tela i događaji i osećaji. Ima tu još dosta dimenzija ali je previše rano za njih.

Mi smo odlučili. I krenuli. Bez ispraćaja, bez blagoslova, bez vode koja se proliva za nama, bez pitanja i bez odgovora. To ionako ne bi bili naši odgovori. Bili bi tuđi, a mi smo želeli da imamo svoje. Čitavu stvar je još više podgrejala činjenica da je, onako uz put, ovo putovanje bilo i zabranjeno. Niko nije hteo da prizna, ali baš ova okolnost plela je oko naših glava još sjajniji oreol. Videli smo sebe, svako za sebe, kao vojnike, ratnike, osvajače. Junake. Bilo je to kasnije pomalo i smešno, taj naš način da se prepoznamo u gomili istih. Mnogo kasnije, tačnije. Do tada smo već u plućima imali hiljade tona progutane vode. Baš one lepe, sjajne, morske. I neću da lažem, ni najmanje nam nije bilo žao.

Ne znam datume, ne znam ni vremenske periode ni kojim su se redosledom smenjivali pa ni koliko su trajali. Ne pamtim ko bi prvi krenuo, a ko zaostajao. Nikada to nije bio samo jedan. Bilo je oluja. Davili smo se. Spašavali. Preživljavali. Bilo je i toplih dana na beskrajnom pesku pustog ostrva. Bilo je palmi i kokosovih hladovina, skupljenih zenica od sjaja sunca i bronzane kože na mesečini. Plovili smo i mirnim vodama i gladovali i spavali u izobilju. Svega je bilo. I godina provedenih nasukani bez skloništa i čvrstog tla i onih odsanjanih na obalama laguna. Kako su se godišnja doba smenjivala sve bi ostajalo za nama. Nikada ništa nije bilo isto i nikada se zapravo ništa nije promenilo. Da budem precizna, samo se jedna stvar nikada nije promenila. I baš to što nam je jedino bilo zajedničko i nepromenljivo u ovoj pustolovini jeste onaj jedan jedini ključ koji će sva vrata da otvori. Nekada odmah, nekada kasnije ali to i nije bilo toliko važno jer smo znali da ga imamo. Magični ključ. I toliko smo bili uvereni u njegove čarobne moći da nikada nismo ni posumnjali da će nekada naići na ključaonicu koja će ga zaustaviti. Pitanje „da li“ nije postojalo, samo „kada“. Vremenom i to postane manje važno.

Vidiš, to je ujedno i jedino što trebaš da zapamtiš. Samo to što se nikada nije menjalo dok se svet čupao iz korena i selio s jednog svemira u drugi. To što je jedino bilo isto dok smo se čak i mi sami oblikovali i lomili i lepili, često do neprepoznatljivosti. Zbog toga smo i preživeli.

Bili smo zajedno.“

Noć pred svoje venčanje, Jelena spusti na stočić svoje devojačke sobe pismo svoje bake i samo očima, bez reči, zahvali majci što ga je sačuvala baš za ovu noć, za koju je na kraju i bilo namenjeno.