Anđeo čuvar

- Dođi... - bio je to najkraći telefonski razgovor u mom životu. Samo jedna reč, a sve je bilo rečeno, probilo me do kostiju u koje se uvukao strah. Nisam bio iznenađen, na to sam pripreman godinu dana, u kojoj su moju majku zajedno ubijale podmukla bolest i smrtonosni lek. Hemoterapija! Bio sam izgubljen, nikada se nisam osećao bespomoćnim kao sada. Brzo sam se spremio na put sa samo jednom željom, da je zateknem živu. Nadao sam se da je za osam sati mog putovanja bolest neće pobediti… Kada sam se smestio u kupe, smestio sam se i u svoje misli.  Ćutanjem i dubokim pogledom u sebe želeo sam da se okružim od ljudi u kupeu, od života koji je tekao nezavisno od mog bola, straha, kajanja... Smrt je sastavni deo života, šapat me je podsetio da je smrti uvek bilo i da će je uvek biti, ali da samo smrt bližnjih zaboli duboko, čereči ti dušu, podseća te na detinjstvo, na osmeh, zagrljaj, duboki pogled u oči, na trenutke koji te nikada neće napustiti... Uvučen u svoje misli, prizvao sam san, lak, površan, varljiv, sa malo dodira sa stvarnošću, sa mnogo divnih, sada bolnih trenutaka. Bio je to trenutak opraštanja od mladalačke neodgovornosti, od iluzija da se smrt dešava drugima, da nas nikad neće posetiti! Nisam znao da li više boli iznenadna, ili smrt koja je dugo pripremana smrtonosnim lečenjem. A suze, suze su presušilie, postale so! Rasporedio sam ih na celu godinu maminog lečenja, na uporno vraćanje bolesti, na malo nade i mnogo razočaranja...

Obhrvan mislima, na trenutak sam zalutao, potonuo u vir dubokog sna. Prevario sam noć, pa nisam primetio da je noć prevarila mene, da je voz stigao u Kosovsku Mitrovicu. Otvorivši oči, pogledao sam kroz prozor u dosadni mrak i udobno se zavalio na svoje sedište.  Pošto  sam bio u poslednjem vagonu, stanična svetla sam video tek kada je voz izlazio iz stanice.  Shvativši da sam trebao da siđem, brzo sam izašao iz kupea i otvorio vrata vagona želeći da iskočim iz voza u pokretu. Znao sam da ću, samo ako nastavim put autobusom, kući stići u sedam ujutru. Još uvek sam se nadao da ću je zateći živu. Neodlučno sam gledao železničke pragove, koji su sve brže nestajala iz mog pogleda, a onda sam se instiktivno okrenuo prema prozoru vagona i ugledao ženu obasjanu svetlošću koja me je gledala poznatim očima. Odmahnula je glavom i prošaptala ono što sam samo naslutio... Popevši se sa metalnog stepenika, zatvarao sam vrata vagona baš kada je voz prošao pored betonskg stuba… Oblio me je hladan znoj.  Da sam iskočio iz voza, udario bih u betonski stub… Zahvalno sam pogledao prema prozoru na kojem više nikoga nije bilo… Vrteći glavom, vratio sam se u kupe. Pogledao sam na sat, umorno seo na svoje mesto i, razmišljajući o poznatom pogledu, nastavio putovanje... Voz se umorno vukao šinama, pa sam u Peć stigao tek u devet sati ujutru. Izgubio sam još pola sata u vožnji autobusam, pa sam tek oko pola deset ušao kroz otvorena vrata zgrade u kojoj su stanovali moji roditelji. Srca mi je drhtalo dok sam se uplašenim koracima peo na drugi sprat. Ja sam zakasnio, ali smrt nije. Na zidu, pored vrata stana bio je naslonjen pokrov mrtvačkog sanduka. Ušao sam tiho, bez reči i umio joj lice suzama. Oči su joj bile sklopljene, ali je na licu imala zagonetan osmeh. Najzad se odmorila od brige, od bolesti, od života...

- Kada... - upitno sam pogledao u oca, a on je samo preneo moj pogled na veliki zidni sat, koji je bio zaustavljen je na šest sati, u ono isto vreme kada me je majka pogledom zaustavila da iskočim iz voza. Tada se osmehnula…  

Bratislav Rosandić