Beskrajna glad

Postoji grupa ljudi koja uvek uspe u životu. Po merilima koja su usvojili u ranom detinjstvu, a uglavnom su živeli u siromašnim porodicama, mada ponosnim i čestitim. Zapravo, ta pravila nisu imali od koga da usvoje, pre su sami došli do njih, skicirali, zacrtali ih i pridržavali ih se. U osnovoj školi su odlični učenici, savršenog vladanja, poslušni, vredni, uredno obučeni u skromnu odeću. Redovno su neuhranjeni, suvi kao u logoru na dodatnom režimu štednje hrane, ali nikada ne jure za hranom, ne otimaju se i ne mole. Veoma su dostojanstveni, kao plavuša na sednici akademika.

Potpuno svestan svog položaja Svrabiša je postao u srednjoj školi. I dalje je bio odličan učenik, ali je u svemu drugom razlika izmenju njega i ostalih učenika postala izraženija. Oni su bili bolje obučeni, oni su imali redovnu i obilnu užinu, odlazili su u kafiće, na koncerte i utakmice, uživali u prvoj ljubavi. Od svega toga najviše ga je morilo poređenje hrane koju oni unosi i koju on štrpne. Imao je dovoljno da ne umre, ali je zavideo svima koji su imali više. Zato je rešio da ih do nogu potuče na svom polju, u učenju, i da odatle dođe do cilja, do punog, prepunog stomaka. I uspeo je.

Oni kao što je Svrabiša uglavnom studiraju humanističke nauke, tamo je jednostavnije ostvariti lični strateški plan, jer su u međuvremenu shvatili kako funkcioniše svet i koliko znači ostavljanje utiska na autoritete. Kod tumačenja šta je autoritet ponekad nastupe nedoumice, koje se svode na to šta je važnije – naučni ili društveni autoritet. Ha, Svrabiša će znati odmah da su podjednako važni, ali kapu će ti skrojiti onaj koji je neko i nešto na fakultetu, u gradu, u crkvi, u politici. Jednostavno je to za Svrabišu, poštovaće, makar prividno, profesora znanja, slediće profesora moći.

Na fakultetu se Svrabišin život menja u potpunosti. Već ga cene u sredini iz koje potiče, svesni da ih je uveliko nadmašio, pa sada menja svoj odnos jer je, prirodno, na višoj stepenici stepeništa čiji je početak u smrdljivoj kaljuzi. Hladan je i suzdržan kada mu udovoljavaju, njihova je ljubaznost očekivana. Pored ostalog, on sada dobija stipendiju, a to je rang redovnih primanja, dovoljno da ne pokazuje da mu je i dalje teško da preživi, dovoljno da više pojede, da manje misli na glad. Utešno je što će mu nadalje biti sve lakše. On zna kako.

Pošto je na fakultetu značajno smanjen broj onih kojima povlađuje, tu je samo nastavno i pomoćno osoblje, a još će početi da sprovodi i redukciju totema kojima se klanja, Svrabiša počinje povremeno i tiho da uživa, da pojede repete u studentskoj menzi. No to je početak, a još uvek je važno da ćuti, da kuži oko sebe, da koristi svaku naznaku prilike. On nikada nije bežao od sukoba, uvek je u tuči pomagao jačem, kao i sada u diskusijama. Treba se uvek rešavati konkurencije. Više nije velika muka proceniti koja će strana nadvladati, te je prostor za briljiranje otvoren. Slabiji i gladniji ga nikada nisu interesovali, a sada je u prilici i da ih zgazi kao pijan govno ispod strehe i da dobija medalje i ponosno ih pokazuje.

Ipak, jedna strana života i dalje mu je bila nedostupna. Nije shvatao zašto se ne otvore i ljubavne dveri, a bio je ubeđen da je u svemu bolji od ostalih.

Ako imate Svrabišu u svojoj blizini, ako se nekako nađete u skoro zapustelom dalmatinskom hotelu u nedoba, kada nije sezona turista, pa još delite sobu sa njim... To što ne možete da ga izbegnete desetak dana, biće to i muka i jevtin nauk. Ako se probudite pre njega i sa prozora gledate umrlo more, puste parkinge i jedini autobus na magistrali, koji staje da neko izađe... Daleko je, pa tek kada se približi, kada stigne pod prozor, vidite da je rasna plavuša. O-pa! Onako sa prozora, urinski nadahnuti, sve joj najlepše poželite i krenete lagano u toalet... Kucanje vas preusmeri, pa otvorite, golišavi,  bez srama, sa pamučnim javorovim listom na sebi.

– Izvinjavam se, u vašoj grupi je moja sestra...

– Hvala bogu da to nisam ja...

– Molim?

– Dobro je što vam nisam sestra, a još bolje što vam nisam brat!

– Zašto? – njen osmeh već zna odgovor.

– Zbog onoga što sam malopre zamislio, gledajući vas kako prilazite hotelu... Bio bi to incest!

Svrabiša se raspituje ko je to bio i nema smisla da se sakriva divna jutarnja scena. Njega je to osokolilo, jer zna da ste u dužoj vezi, a vi znate da vašu devojku zamišlja kada je sam. Kasnije se neukusno nameće novoj poznanici, ona ga se gadi i sapasava se vodeći vas uveče u krevet, a vi mu saopštavate da ne ulazi dva sata u sobu. Svrabiši nije jasno o čemu se radi, on misli da ste vi to nešto protiv njega, pa se sveti, odmah javlja vašoj devojci da ste je prevarili. I opet vam olakšava nenamerno, olakšava vam taj ili kukavički ili herojski čin da okončate vezu koja je već iscpljena. Tada mu se zahvalite. To je nešto što će ga zaboleti, jer on nikada nikome ne pomaže. Zato, ako imate Svrabišu u blizini, brojite korake od šanka do izlaza, pazite na ledenice koje vise, proverite da iz stolice ne viri esker, dajte nekome da vam proba hranu... Vodite računa o sebi, jer on samo o sebi vodi računa i njemu je bolje kada je drugima gore!

Prednost Svrabišinog humanističkog opredeljenja je i u tome što se sa tim naukama dodiruju religijske i patriotske sfere, a njima gospodare ljudi od moći, koji će mu omogućiti životni trijumf, ali je on shvatio i da sve propuste u studiranju može lako da nadoknadi, uvek može na ispitu da potegne veru ili rodoljublje, jer i sami ispitivači često sitno zatrepkaju i sklanjaju takve kandidate od sebe darujući ih prelaznim ocenama. Taman ono što Svrabiša i želi. U drugoj polovini studentskog staža u potpunosti je ovladao tehnikom pridobijanja poena: na vežbama se uporno isticati nemilosrdnim sabijanjem u zemlju ostalih studenata, ne trpeti njihovu nespremnost i neaktivnost; iskoristiti svaku slabost profesora znanja, kao što su sklonost ka alkoholu, švalerisanje, odstupanje od nacionalnih i verskih postulate, jer treba sebi krčiti pustaru i za dane koji će doći; na sastancima uvek biti na strani najjačeg i staviti mu to do znanja, a on će znati da ceni.

Kada je shvatio da je i odevanje važno, rešio je da nabavi odelo, a sa njim je dobio i ime. Kada je prvi put obukao teget odelo, koje je prisvojio iz magacina humanitarne pomoći za izbeglice, gde je volontirao na predlog neformalnog mentora i zbog čega je i na televiziji hvaljen, osećao se kao potkovano pile. Iako je bilo komotno, kao da ga je žuljalo po ramenima, te ih je stalno protresao sa prividnim utiskom da se rešava svrabeži. Ta ga navika danas drži i kada nije u odelu, kada se nađe u zamci sagovornika. Tada, makar to i na plaži bilo, krene da se histerično smeje i trese ramenima da se stiče utisak da bi odleteo da ima krila umesto ruku.

Promena staleškog nivoa prvo se videla na licu, počeo je da nosi pola brade, ostatak obraza je redovno gulio, dokazujući da je pedantan i istrajan. Inače, to je ona brada kada muškarac vrh brade ugura u desni dlan, srednjim prstom dodiruje razdelnicu nozdrva, i ukloni sve što šaka ne pokriva. Ili pre brijanja nekako je iscrtaju, vrag će ga znati.

U to vreme je došao i do ženske, oženio se jednom od onih udavača kojima je udaja bila važnija od diplomiranja i od ljubavi. Njegava diploma joj je bila dovoljna, to mu je odmah stavila do znanja, ali je Svrbiša brzo rešio problem, već je bio neko i nešto i mogao je da urgira, da obezbedi da i ona uspešno okonča studiranje.

– Ne misliš valjda da ću da se zaposlim? – kikotom je prihvatila crveni kartonski valjak sa poklopcem u kome je bila diploma.  – Šta će mi to, dušo, kada ćeš ti da radiš za oboje? – nije htela ni da proveri šta je unutra.

– Ne treba tebi, meni je to potrebno.

Tim je razgovorom sklopljen plodotvoran bračni savez, koji je obuhvatao mnogo više od rečenog u razgovoru – svako će svoje, samo da se održi ugodan život. On će potapati konkurente, stvarne i pretpostavljene, sve efikasnije, ona će dobiti radno mesto na kome se ne radi. Supruga, koja je izašla iz srednjoškolske prvoljubavne, duge veze, dozvolila je Svrabiši da se erotski iživi za mesec dana, istrpela iako ga se gadila, a onda je pošla po merak tamo gde se pruža, samo diskretno koliko se može, mada bi se neki zakleli da se od njenog švrljanja u više navrata ofajdio i sam suprug. Vele da je pametno trgovao za ustupke u karijeri, koja objedinjuje veru, patriotizam i nauku, mada bi za nju, za nauku kojom se Svrabiša bavi valjalo naći novu reč. Zauzvrat mu je rodila decu kojoj će doživotno dosađivati pričama o svom mučnom životu i svojim blistavim uspesima. Njihovu pažnju kupovaće hranom.

Ono odelo koje mu je donelo ime – Svrabiša je dugo nosio, sve do doktorske titule, iako ga je ubrzo po zaposlenju ispunio salom. Stomak ga je u hodu prestizao sve više i više i nikada ga neće stići, večito će biti u njegovoj senci, ali mu ne smeta što trbušina dođe na svaki sastanak pre njega, no blistanjem lica pokazuje ponos, pokazuje da se najeo, pa i da bi mogao još. To mu je ujedno i zaključna osobina, osećanje gladi, ili strah od gladi, nikako ga ne napušta, te redovno jede i za sutra, a sada, hvala bogu, za sebe ima.

Zoran S. Nikolić