Bomba u vodokotliću

Ona kao da zemlju ne gazi, nežna, prozirna. I nekako vragolasta u pogledu. On deluje grubo, koščato, crn je u licu, jakih kostiju koje probijaju kožu na glavi, čak izgleda kao zapušteno i kao da mu nije tu mesto, deluje da se nedavno doselio i da se još uvek nije prilagodio. Oni su u braku već dvadeset godina.

Anica je pijanistkinja i radi na muzičkoj akademiji. Brzo je napredovala, pa je i u univerzitetskoj upravi. Kolege je ne vole, kao odlučnu suparnicu, iako je muški žele, ali smatraju da je praviše ambiciozna, da je previše iskoračila. Nju to ne pogađa, ona uživa u tome da je svuda prisutna i da je prate pogledom mržnje i pogledom pohote. Kada se ponekad pojavi sa svojim suprugom u javnosti, što nije često, ljudi najpre pomisle da je on kidnaper, da nije moguće da je dobrom voljom sa njim, ali Anđelko je inženjer, cenjeni stručnjak u oblasti telekomunikacija, i još je strari Prištinac, što je značilo neku vrstu tajnovite titule. Stari Prištinci su nevidljivi gospodari gradske duše, oni upravljaju najtananijim predelima gradskog života. Oni su uvek staloženi, ćutljivi, tihi u razgovoru, nenametljivi. Ponekad se čini da se drže kao da nemaju kome da govore, pa ne žele uludo da troše reči. Pouzdano je da oni daju dozvolu da neko postane ravnopravni stanovnik grada. Mnogi žive i pola veka u Prištini, ali još nisu ušli u grad. Punopravni pripadnik postaješ kada te neko od njih pozdravi klimanjem glavom na ulici. To klimanje, taj njihov pozdrav je ključ grada.

Grad se za dve nedelje i ispraznio i prepunio. Sunarodnika bračnog para o kojima pripovedam više gotovo nije ni bilo, a sa druge strane u Prištinu je pristiglo na stotine hiljada. Anđelko je uglavnom ćutao i pušio. Živnuo bi kada bi se javio na telefon i čuo:

– O, škija, još si tu? Ovo je sada Albanija...

– Dobro to, nego svrati da ti predam zahtev za državljanstvo...

– O, more, ne brini, sa' će da dođu na vrata...

Onda bi stvarno zalupali po vratima. Anđelko bi pozvao irskog pukovnika, koji mu je ostavio broj za takve slučajeve, i patrola bi razjurila napadače, ali oni bi onda prijavili da Anđelko krije oružje u stanu. Dok bi trajala premetačina stranih vojnika, komšije bi se okupile i zlurado dobacivale. Anđelko nije reagovao, ali je Anica upadala u rasprave, pa bi je on povlačio sa hodnika u dubinu stana.

Irski pukovnik bio je naklonjen Anđelku, kao da je razumeo položaj u kome se nalazi, kao da je saosećao. Napomenuo je da u svako doba može da ga zove. Te večeri, uoči Vidovdana 1999. godine, Anđelko ga je zamolio da mu sutra doveze auto, koji je pukovnik sklonio zbog masovnog otimanja po gradu. Irac ga je pitao kuda će.

– Idem – kratko je odgovorio.

Jedini prijatelj je odmah došao, doneo je flašu viskija i čokoladu. Insistirao je da ostanu, da im glavom garantuje bezbednost.

– Nije glava u pitanju, pukovniče. Glava je nama najmanji problem. U pitanju je ovaj stan...

– Divan stan, prostran je, gleda na sami centar grada, i još ove velike terase sa cvećem... Zato vam i kažem da ostanete. Smiriće se za koji dan...

– O, nikada neće, pukovniče. Ovo je ukleta zemlja, uvek  je samo pitanje ko će kome dušu da vadi. Nego, ova zgrada je izgrađena na mestu gde je bila naša stara kuća. Stan je nadoknada za rušenje kuće i za plac, zato je ovoliki. Nešto drugo je... Ne možete to da shvatite...

– Ne mogu, dragi prijatelju, ukoliko mi ne kažete...

– Ha-ha! Želite pošto-poto direktnu potvrdu o srpskoj iracionalnosti. Okej, dobićete je!

Nesigurno, ili pre sa nelagodom, sve gledajući kako se primaju reči, Anđelko je dugo govorio o svojima, počevši još od... od vremena od kojeg se svakom srpskom sagovorniku, na sami pomen, diže kosa na glavi. Čak je i Anica, grickajući čokoladu, pažljivo slušala. I ona je sve to prvi put čula, jer ona nije Kosovka, a nikada nije u kući ni bilo reči o tome.

– Stvar je u tome, pukovniče, da postoji... postoji neko porodično predanje, kome nisam do nedavno pridavao značaja, da nas je kroz sve ove vekove, čitavu moju lozu, sačuvalo upravo ovo mesto, jer na njemu nikada niko nije poginuo, a takva su, valjda ste to shvatili, prilično retka na Kosovu. Ovaj stan je na tom mestu... Nije mi važno da li ću poginuti usput, kada sutra krenemo, samo mi je važno da to ne bude ovde. Niti da mene neko ubije, niti da me neko natera da ubijem. Razumete li? – tako je okončao skraćenu istoriju svoje porodice, koju je, reklo bi se, Irac ipak razumeo i više nije insistirao da ostanu, ali odajući utisak da je pretrpeo poraz.

Tog Vidovdana još od jutra se na ulici ispred Anđelkovog ulaza formirala kolona vozila. Kada bi se prikupilo desetak, neko bi dao znak za polazak prema Vranjevcu. To je poslednja veća grupa koja napušta grad, poslednji dan grupnog odlaska. Kada je Anđelko spazio svoj auto da prilazi ulazu zgrade, izašao je da preuzme ključeve i da se pozdravi sa pukovnikom, čije naznake tuge na licu nije mogao u potpunosti da shvati, ali mu je ipak imponovalo. Bar neko da razume ili da glumi razumevanje. Anici je doviknuo da će je sačekati dole, jer nije smeo da se udaljava od jedinog sredstva koje pruža šansu. Poneo je još sinoć spremljeni kofer sa osnovnim stvarima. Poneo je i flašu poklonjenog viskija, stavljajući je po sredini, pa izgledalo da je odeću stavio samo da zaštiti flašu.

Anica se zadržala duže od očekivanog. Kada se najzad se pojavila, sela se pored supruga i sa olakšanjem rekla:

– Ta-ko! Tako! – sa ponovljenom reči stisnula je pesnicu i usne.

Ćutke su napustili Kosovo. Kod Merdara je kolonu pokušala režimska policija da vrati, govoreći da će sve u redu, ali posle dva sata blokadu su probili nervozni i na pogibiju spremni prognanici.

Napustili su kolonu posle desetak kilometara  i stali da u nekoj drumskoj kafani popiju kafu. Anđelko je pitao suprugu da li je joj je bolje, jer mu se učinilo da je teško ušla u vozilo, i da mu objasni šta je tačno mislila kada je rekla: „Tako!“

– Stavila sam u vodokotlić bombu! Neka sada povuku vodu...

– Šta! – delovao je Anđelko sada stvarno grubo, dodatno je pocrneo, izbočine od kostiju na licu kao da su počele da pulsiraju, a ruke je držao kao da će joj vrat slomiti.

– Pa to je naš stan, zar da ga otmu? Da li sam ja u njihove... – čudila se njegovom zaprepašćenju.

– Daj, molim te! – privukli su pažnju čitave kafane. – Otkud tebi bomba... Uh! – hvatao se za glavu.

– Dao mi jedan policajac još ranije i objasnio mi kako da je namestim, kako da oslobodim osigurač da bi se aktivirala na potez... – Anica nije shvatala kako njen muž ne prihvata to što mu govori, a slušaoci su odobravali, čak se divili.

Anđelko je ustao, otkazao kafu i pitao, od pre dva minuta, bivšu suprugu kuda da je odveze. Glavu mu je rezala misao: „Uzalud sam otišao. Moram nazad!“

Zoran S. Nikolić