Bruno i Đorđe

„Nekad sam bio zlatni retriver“, govorile su njegove pametne, bademaste oči. „To što sam sada siv i olinjao nije promenilo moju narav. Ime mi je Bruno i spavam ispod klupe oko koje su raspoređene betonske žardinjere s cvećem, pa me mesto podsećalo na kućicu koju sam nekad imao, u velikom, travnatom dvorištu na periferiji. Baka Milka, kojoj su me prvobitni vlasnici ostavili na čuvanje i nikad se više nisu vratili, volela je cveće i životinje. Imala je tri mačke, nekoliko gluvih pataka, pudlicu Rozu, dva luda papagaja u kavezu na terasi i mene. Pudlica je često pokazivala svoju ljubomoru, mačke su bile nepristojno nezainteresovane za igru sa mnom, ali su patke rado trčale po travnjaku i papagaji su oponašali moj lavež. Život je imao smisla, iako su me pravi vlasnici sasvim zaboravili i dugo, dugo mi nedostajali. I, kad sam se napokon pomirio s tim da niko neće doći po mene i potpuno privikao na okruženje i svoje sustanare, namćorasta se starica koju sam zavoleo čistom retriverskom ljubavlju, jednog jutra preselila u večna lovišta. Naslednici, njih četvoro, jednostavno su otvorili veliku kapiju i pokazali mi put. I meni i pudlici Rozi. Patke su prošle mnogo gore, završile su u zamrzivaču. Nisam  znao sudbinu papagaja i mačaka, ali nekako sam bio siguran da ni oni nisu prošli mnogo bolje... Nekoliko dana smo Roza i ja zajedno bazali po predgrađu i moj nas je njuh često vodio do neke hrane, a onda je Rozu videla jedna devojčica s plavim očima, kako drhturi  na travnjaku u parku, pa je ubedila svoju blagoglagoljivu tetku da je uzmu i ponesu sa sobom. Nisam žalio što nije odabrala mene, bio sam srećan što će bar neko od nas dvoje biti na sigurnom. Ali je jesen postajala sve hladnija i sve je manje hrane moglo da se nađe, a čopor starosedelaca-lutalica je postajao sve agresivniji i morao sam da se uputim u grad .

Stanica za gradske autobuse i taksi stanica u centru su se nadovezivale jedna na drugu, tu je uvek bilo naroda, a deca, koja su žurila u školu i iz nje, često su bacala nepojedene sendviče i peciva pored kante za smeće. Bilo je zaklonjeno od vetra, i začudo, nije bilo drugih pasa, što mi je sasvim odgovaralo. Tu sam, pod klupom, našao malo mira i sna. Neki taksisti su bili mekog srca, ostavljali su hranu i vodu, a jedan, koga su zvali Đorđe, mi je pod klupu postavio neki svoj stari kaput. I, život je opet imao smisla.

Đorđa sam sreo jedne nedeljne večeri na mostu. Košava je nesnosno duvala i bio sam promrzao i gladan, ali me je nešto vuklo da se još jednom promuvam po kvartu pre počinka. Stajao je naslonjen na ogradu s ugašenom cigaretom u ruci, obučen u tanku jaknu i bez kape, pogleda uprtog u daleka svetla s one strane reke gde nikad nisam bio. Prošao sam pored njega jednom, pa još jednom, ali me nije primetio. Samo se okrenuo i sporim, umornim korakom otišao s mosta, ne pogledavši me. Pratio sam ga nekoliko koraka, pa odustao, kad sam video da ulazi u stari žuti taksi, startuje ga i daje gas. Sledećeg je dana, u sumrak, opet bio na istom mestu, iako je padala sitna neprijatna kiša i na ulici nije bilo žive duše. Bio je neki praznik koji ljudi rado slave, svi su bili negde u gostima, a meni je zavijalo u stomaku i očajnički sam pokušavao da nađem nešto jestivo. Ugledao sam ga na početku mosta, kako jedva korača, pomalo vukući levu nogu i pridržava se za ogradu. Bilo mi je jasno da  je njegov duh negde drugde, jer me uopšte nije primetio, iako sam stao tačno kod onog stuba pored kojeg je i on zastao. Držao je u ruci onu spravicu sa svetlećim brojevima i razgovarao s nekim. Glas mu je  prekinuo jecaj, pa je zamahnuo rukom, bacivši telefon daleko od sebe, u crnilo reke koja se šumno valjala pod nama i stavio nogu na rešetku ograde. Podigao sam pogled gore i video njegovo lice iskrivljeno strašnom grimasom bola i očaja i bilo mi je jasno da me ne vidi. Pomodrelim rukama od hladnoće čvrsto je uhvatio šipku iznad svoje glave i opkoračio ogradu jednim pokretom. Skočio sam, najbrže što sam mogao i zakačio se zubima za njegovu nogavicu. Iznenađeno me je pogledao s vrha ograde i trgnuo nogom uvis kako bi me se oslobodio. Zacvileo sam glasno i stegao zubima još jače kraj nogavice. Neka kola su prošla pored nas ne zaustavljajući se. Na drugom kraju mosta pojavile su se dve ženske figure pod kišobranima. Prva je uočila da se događa nešto neobično i ubrzala korak. Đorđevo telo se u trenutku opustilo i skliznulo s druge strane ograde. Među mojim zubima je ostao komad tkanine od njegove nogavice s mirisom poraza. Nepoznata žena je trčala prema meni i  mahala rukom, vičući nešto u telefon. Onda sam shvatio da mogu da se provučem između šipki na ogradi i bez mnogo misli skočio za njim. Mrak  me prekrio još pre vode i kad sam udario u hladne talase postalo mi je jasno da ne vidim ništa. Negde u daljini se čula sirena nekog broda i učinilo mi se da čujem glasne povike u blizini. Onda me je prekrio talas i  više ničega nije bilo. Potonuo sam.

Probudio sam se na mokroj travi. Oko mene je gomila nepoznatih ljudi nešto glasno pričala. Jedna lepa plavokosa devojka me grlila i trljala moje smrznuto telo. Kao kroz maglu video sam na nosilima Đorđa i kola Hitne pomoći. Onda me je devojka umotala u ćebe i uzela u naručje. Unela me u kola i smestila na sedište pored nosila. „Tata, njemu da zahvališ što si živ“, rekla je i zaplakala. I Đorđe je plakao, kao i mlada medicinska sestra. A ja, ja sam još uvek bio gladan.