Buđenje snova

„Oooo....dobro jutro, ljubavi, kako si spavala?“

„Mmmm... Misliš, kako sam te sanjala? Kao dobro jutro...posle još boljeg jutarnjeg uspinjanja po svim tvojim  neosvojenim vrhovima...Volim kako mirišeš  u svitanje, pre nego tvoje trepavice rašire svoja krila i pokažu dva plavetnila. A ti?“

„Šta, a, ja? Ja ne spavam. Ja samo žmurim u kratkim intervalima, između tvojih meškoljenja u mom krilu. Šta ja volim? Volim kako me sanjaš. Volim svaku aritmiju u tvom srcu, koje zastane da se umije kiseonikom, kad stigne do vrha. Volim kako se budim u tvojim snovima. Volim sve tvoje male rituale koji im prethode.“

„Dušo, zakuvaj nam kafu dok se ja istuširam. Danas moram ranije na posao. Nemam vremena da trčim, sutra ću, obavezno.“

Gleda je kako nehajno prebacuje peškir preko levog ramena, zamišljajući da je on taj bledozeleni frotir koji pada kao vodopad niz nežnu uvalu njenih leđa.Vrata kupatila ostaju otvorena, čuje veseli zubor vode koja pršti  sudarajući se sa njenim ramenima,  ali je ne vidi. Zato zatvara oči i zamišlja razigrane potočiće pene koji opojno mirišu na kokos kako se utrkuju niz grudnu kost, skreću levo i desno oko blago zaobljenog stomaka i  slivaju se niz savršeno glatku kožu butina koje je do maločas milovao pogledom.Čuje je kako pevuši omiljenu temu iz filma Alpinista, i kako zatvara slavinu, kako sočno psuje češalj koji joj je ispao iz ruke, kako se smeje samoj sebi posle toga i nestrpljivo čeka da ugleda levo preplanulo koleno kako se pojavljuje na vratima, noseći njenu još vlažnu kožu, probuđenu u svakoj pori.

Seda na krevet koji je još topao od njenog sna, energičnim, hitrim pokretima trlja kratku plavu kosu peškirom, spušta ga na pod, oblači snežno beli veš, belu košulju sa sivom kragnom, dva minuta se dvoumi između crnih i tamnosivih pantalona, okreće se prema treptavom svetlu kamere i pita ga, neodlučna:„Ove ili ove?“

 On se smeje i kaže: „Sada sive, crne večeras, kad kreneš u pozorište. Kafa je gotova, mila, ne zaboravi da popiješ magnezijum i  vozi pažljivo. Ona prilazi stočiću, uzima ključeve, nežno kažiprstom dodiruje ruž boje višnje na usnama, spušta ga na oko kamere i smeši se. „Moram da idem, dušo. Vidimo se večeras oko  pola šest.  Budi dobar, nahrani Azraela, vidi kako te gleda, kao da bi te rado smazao!“ Maše mu, isključuje računar,okreće se na peti i nestaje u slabo osvetljenom predsoblju.Obuva na brzinu crne kratke čizmice, oblači kaput i izlazi iz stana. U mislima čuje njene sitne, užurbane korake na stepenicama i škripu šarki starih, masivnih ulaznih vrata njene zgrade.

Onda isključuje svoj računar, okreće kolica u kojima provodi veći deo dana, ispija i njenu kafu, pali treću cigaretu i daje mačku večeru. Uskoro će  biti tačno 22 sata, doći će mu personalni asistent, pomoći mu da obavi sve radnje u kupatilu, i smestiti ga u krevet. Spavaće, nemirnim snom  tri do četiri sata. Probuditi se i  čekati da se ona vrati s posla. Da  uključi kameru i obasja mu lice svojim osmehom. To je jedino sunce koje mu treba. Bivši alpinista  i negova jedina neosvojena planina, na drugom kraju sveta.