Carevo novo odelo - 1. deo

Bio jednom jedan kralj. Dvori su mu bili beli, drevni i široki, i lepi, i pojili su se sa dveju zaljubljenih reka što se grle. Imao je svoje kule i tvrđavu za odbranu, i nebo i zvezde, i mesec i svice, i tužne i srećne ljubavi, i ljude i život, i sreću i nadu, a iznad svega imao je drveće, šume i fazane, jelene i srne, divlje i pitome patke, i biljke, imanja i kuće, porodice i osmehe, srećnu decu. Imao je još štošta što se nabrojati ne da, jer bi to trajalo tri dana i tri noći, i opet se ne bi svršilo.

Ali, kralj je imao jednu čudnu osobinu kao i svi pre njega, a i svi nakon njega. Stalno je morao nešto da menja, nezadovoljan sobom i svojim izgledom kako spoljašnjim, ali više unutrašnjim, on je imao potrebu da sve oko sebe promeni, čak i ogledala da izvitoperi, da svoje podanike natera da u strahopoštovanju priznaju ono što on osmisli, ono što on zamisli, sve što mu padne napamet, loše ili dobro (mada to je bilo veoma retko), ružno ili još ružnije, zlo ili gore, strašno ili strašnije... I tako su prvo, još za vreme njegovih predaka počele iščezavati šume, pa njeni stanovnici pod zavesom bledom, potom zvezdano nebo, pa mesec i svici, pa mašta i iluzija, i sve ostalo redom. Sve to pod parolom promene, promene zarad promene, rada da bi se radilo i menjalo, promene radi modernizacije (šta god to značilo), promene radi sticanja, sticanja radi promene, da bi se konačno istrebili svi oni nepoželjni koji bi se možda kao i pre petnaest vekova odvažili da se probude i misle, da se dignu i pobune protiv promena zarad gluposti.

I tako je kralj jednoga dana odlučio da obriše i svoju sopstvenu prošlost radi promene, mada je ona na svakom ćošku za njim smrdela, osećala se, zaudarala, buđala, plesnila, trulila, podsećala i tako u nedogled, stalno, bez mogućnosti bega od istine, bez mogućnosti promene. Pratila ga je u stopu budeći zaspale, preteći snagom svoje iskrenosti, trepereći jače nego sve one ugasle zvezde na nebu, pržeći jače nego sve vatre besanih noći u paklenom saću betonske košnice koju je tako uporno širio na štetu šume i istrebljenja njenih božanskih stvorenja.

A onda, jednoga dana, umoran, iznuren, ogrezao u nezadovoljstvu i besan na tu svoju upornu prošlost, smislio je još jedan način – još jedna spasonosna ideja o konačnoj promeni, pala mu je na pamet, neverovatna, ogromna, savršena ideja, ona koja može menjati čak i samu promenu, ideja vodilja. Ta mu je svetlela kao vatre Mordora, kao oko Sauronovo na novom mostu njegovog prethodnika, koje ga je bolo svojom velelepnošću i skupocenošću, te on odluči da zaduži narod kako bi se videlo ko je veći vladar i po kome će se sve pamtiti, po kome će vekovi odzvanjati.

I tako, jednoga dana on dovede ljude tamne puti i mutnih očiju da prave neku velelepnu, neprocenjivu tvorevinu, neko novo ruho njegove prestonice, neko čudo na rekama, da im zabrani da tako bezbrižno, kao do tada, teku i slobodno i bestidno se ljube naočigled svih. Odluči da zakloni svu tu razvratnu bruku i „lepotu poroka“ obuzda i okuje jednom za svagda. Odluči da sebi stvori nove dvore i čitav novi grad i sve to za tri godine...

-nastavlja se-

Ana Radojčić