Čekaj me i ja ću sigurno doći

Zatvorio je kofer, s mukom. Uvek je tako kad se pakuju sećanja. Njena snežnobela majica, prazna flaša dobrog italijanskog vina koje su pili pred rastanak i knjiga o Vikinzima koju nikad nije pročitao, bili su onaj neuobičajeni deo njegovog redovnog prtljaga, koji kofer nije prepoznavao. Zato je pružao otpor i bunio se. Ni kofer nije želeo da je se seća. Ali, bilo je neizbežno. Nije želeo da ostavlja tragove za sobom, ali nije dolazilo u obzir da bilo šta od toga ostavi. Hotelska soba je bila hladna i bela, neprijatno bela, bez njene crvene kose. Nije želeo da se seća. Ničeg, osim tog plamenog slapa kovrdža koje padaju niz njena gola preplanula leđa, kad je skinula majicu i pružila mu bocu iz koje je otpila dobar gutljaj. Sklopila je knjigu i nasmejala se. Severne zvezde u njenim očima zatreperile su u ritmu tog smeha, i srce mu se zabrojalo u koracima.

"Znam da me nisi očekivao. Ali nisam te mogla pustiti da odeš, a da se ne sretnemo. Kako sam znala da si baš ovde, u ovom hotelu? Jednostavno, dragi. Moj je. I hotel i marina i brodovi i one palme na šetalištu. Predugo se nismo videli. Svašta se izdešavalo od dana kada si ušao u onaj prokleti avion i odleteo preko bare. Rekao si da ćeš zvati, ali nisi, kao što nisi ni pisao. Rekao si i da ćeš se vratiti, a nisi, mada, ne bi imao ni kome, ni gde. Svet iz kojeg smo došli među ove čudna stvorenja, koja sebe zovu ljudima, odavno više ne postoji. I mi u stvari ne postojimo više, ovo su samo naše uspomene. Sećanja na nešto što je moglo biti naš život, ali smo mi izabrali da se ne desi." Ustala je iz fotelje i približila mu se, za korak, tek da može da oseti slani miris mora iz njene kose.Odložio je bocu i oslonio se rukama o sto, da ne vidi kako drhte. Nije mu bilo dobro. Godine treninga za nepredviđene situacije nisu značile ništa. Stajao je, bez odbrane. Bez štita. Bez mača. Sam, bez sebe poznatog. Prošlo je pola života od dana kad je pobegao od tih očiju. Od sopstvenog straha da bi se mogao predati nekom, nekom kome bi pristao da veruje više nego sebi. Od mogućnosti da je neko tako krhko i prozračno biće jače od svih njegovih mišica, oružja i volje. Nikada nije prestao da se pita šta bi se desilo da je tog dalekog jesenjeg dana umesto u avion, ušao u njeno srce i tu potražio dom.

U trenutku mu je proleteo čitav život kroz glavu, kao u sudnjem času. Sve što je žrtvovao zarad, kako je nekada verovao, viših ciljeva, pratilo ga je u stopu. A ona, ona stoji na dva koraka od njega, jer ga je konačno dočekala. U zasedi, koja se desila sasvim slučajno. Ili nije? Imao je tačne instrukcije za ovaj zadatak- koji hotel, koja soba, u koliko sati mora da se prijavi i sačeka sobaricu koja će mu doneti doručak, raširiti zavesu samo na levom prozoru, ka istoku, pokupiti malu crnu kutiju koju će on spustiti na tanjir sa kojeg je uzeo i pojeo kroasan sa džemom od jagoda... Pomislio je kako prvi put nije znao šta je isporučio. Devojka sa malom belom keceljom preko uske crne suknje i nebeskoplave košulje  bila je vrlo profesionalna. Njen engleski s jedva primetnim akcentom bio je vrlo simpatičan, poželela mu je prijatan odmor i nasmešila se, nekako šeretski, uzevši njegovu pošiljku, i lakim, odmerenim korakom,  izašla iz sobe. Morao je ostati u sobi  do sledećeg jutra. Nije voleo toliko izležavanja, ali ovaj put je to bilo naređenje. Pregledao je najnovije vesti, odgledao dobar, stari film s Kegnijem u glavnoj ulozi, obavio nekoliko poziva, odigrao dve partije šaha s prijateljem na drugom kraju sveta, rano večerao i otišao na spavanje.

 Probudio ga je miris duvanskog dima i u mekoj polutami sobe ugledao je poznate crte lica i dva tamnozelena oka kako ga posmatraju ispod izvijenih obrva. Sanjam ili haluciniram, pomislio je. A onda je ona progovorila i san je postao lelujava stvarnost u koju je potonuo ne pružajući otpor. Intezitet prepoznavanja bio je neopisiv, jer su njihovi prsti sami pratili tragove želje koja je spavala pod kožom sve te godine. Ništa više nije bilo važno, ni prošlost, ni budućnost, bio je važan taj trenutak, trenutak povratka u sanjani dom, u ispunjeno obećanje, jer, obećala je na rastanku da će ga uvek čekati.

Negde pred zoru, zaspali su, i prvo što je ugledao kad se probudio, bila je njena majica prebačena preko prazne vinske flaše. Nje nije bilo u sobi, nije bila ni u kupatilu, ni na balkonu. Nije znao šta da misli, u glavi mu je vibriralo od emocija koje su kružile krvotokom, koža mu je bila dva broja manja, a morao je da krene, jer je sat neumoljivo pokazivao da uskoro treba da napusti hotel. Počeo je da pakuje mali kofer, ruke ga nisu slušale. Konačno, uspeo je da ga zatvori, s mukom.

„Gospodine Lukas, probudite se.“Nasmejano lice hotelske sobarice nije bilo ono koje je želeo da vidi. Spustila je tacnu sa malom crnom kutijom na noćni stočić kraj njegovog jastuka. Pomerila je zavesu na levom prozoru u stranu. „ Imate uputstvo, unutra“, rekla je i mahnula na odlasku. „ Nadam se da ste zadovoljni uslugom i da ćete opet doći.“ Gledao je u vrata koja su se zatvorila za njom, očekujući da se probudi još jednom. Ustao je, otvorio kofer koji je još sinoć spakovao i žalosnog lica buljio u uredno savijenu košulju na vrhu. Njene majice i flaše nije bilo. Onda je podigao kutijicu sa natkasne, a unutra je nešto zazveckalo. Otvorio je i na svoje zaprepašćenje ugledao srebrnu narukvicu sa pločicom na kojoj je svojeručno ugravirao pre dve decenije – ČEKAJ ME I JA ĆU SIGURNO DOĆI.