Čekanje

Još jedna se u nizu neprospavanih noći prosula po zamagljenim staklima prozora  koji su odavno ostali da tek postoje zaboravljajući da su znali da prave razliku između ustajalog vazduha i punih pluća života. Kada bi neko i poželeo da ih otvori ponovo, verovatno je da se ne bi ni setili kako se to radi, jer svaki je i najjači stub nekada bio samo masa koja se dala oblikovati i malom detetu, a tek je vreme davalo čvrstinu i postojanost koja je često bila konačna, bez mogućnosti da se ikada ponovo vrati u prethodni oblik. Takva je u stvari bila čitava soba. Sve što se u njoj nalazilo kao da je zauzelo određeni položaj i u njemu se učvrstilo za zauvek. Samo je ona još pomeranjem grudnog koša davala lažnu nadu da u sobici još ima živih bića. Kako je samo odavno bilo vreme kada se još ikako mogla nazvati živom. Ni godine se više ne može setiti. Ni ljudi. Ni sebe. Ali se zato njega savršeno seća.

Pričali su da nije bio nešto naročito lep, mada da je nju iko pitao opisala bi ga otprilike ovako: talasasta tamna kosa nije bila naročito poslušna ni kada je vetar odmarao u svojim odajama, a kada bi krenuo u šetnju boja tamnog kestena menjala bi se od najcrnje do najsvetlije boje kasne jeseni, oči, za prolaznike crne, za one koji bi se duže zagledali u okvir zenica kao neistražene dubine Atlantika, ramena dovoljno široka da obuhvate žensko telo, a ruke dovoljno uskih pristiju da se bez problema mogla svaka dirka klavira zasebno dotaći, koža tamna, ispod nje izvor svetlosti. Takav je bio. Dovoljan da bude sve. Makar njoj.

Obećao joj je poljubac na maturskoj večeri. Sanjala ga je. I njega i poljubac. Vreme su provodili pričajući držeći se za ruke. Prsti su im se navoleli za sve njihove žudnje zajedno. Pričali su mnogo ali i dalje nisu jedan o drugome znali gotovo ništa. Nisu pričali o običnim stvarima, interesovanjima, muzici, knjigama...ne, pričali su o oblacima, o bogu, o duhovima koji su živeli na zemlji zajedno sa ljudima, a da ljudi to nisu ni znali. Voleli su iste stvari, verovali su istim pričama, disali u istom ritmu i ćutali u isti glas. Jedan od drugog imali su čistu energiju za dati i upiti. Nisu se ni trudili da je objasne. Zašto bi?

Na maturskoj večeri su plesali. Bili su jedan drugom bliže nego što su ikada bili. Udisali su jedan drugome dah i obećavajući večnost čekali da se gužva rasčisti. Poljubac je čekao na njih.

Da li je taksista te večeri sasvim slučajno saznao da ga je žena ostavila ili je baš ta noć bila datum isteka roka kočionog sistema automobila, ili je čak možda i Bog umoran zadremao na tronu, pa nije video da je kiša počela da pada, nikada neće saznati. Kako god bilo i ko god bio, poljubac se nikada nije desio. Ona je u bolnici provela dva meseca, on dva dana. Ona je otišla kući i on je otišao kući. Ona svojoj, on Božijoj.

Još jedna se u nizu neprospavanih noći spremala da okupa sećanjima ostarelo telo. I u ovoj je kiša polako počinjala da pada. Šezdeset i sedam godina je prošlo od trenutka kada je počela da čeka noć u kojoj će dobiti svoj obećani poljubac. Mnogo noći su ličile na onu. Nijedna nije bila ta. Ova liči najviše. Tako dugo je čekala i konačno ide kući. Njegovoj kući. Da ga podseti ako je zaboravio. Da ga makar poljubi, pa onda neka bude šta god mora biti. Samo da ga poljubi. To joj je ostao dužan. Dok je zatvarala oči poslednji put zahvalila se Bogu da deci koju joj je dao, na unucima, čak i na mužu koji joj je podario spokojan život. Zahvalila se naglas. I mislila je tako zaista.

"Zahvalna  sam ti na svemu, ali me sada vodi kući. I više ti nikada ništa neću zatražiti. Moj deo duše me već predugo čeka. Zaboraviće me, kako da mu se posle predstavim? Vraćam ti ovo telo što me je služilo toliko godina, njemu nosim sve ostalo. Prepoznaće me. Tamo ništa nije drugačije. Potpuno je isto kao i one noći. Laku noć."