Čovek iz supermarketa

Bio je to veoma čudan razgovor, o temi koja tih dana nije bila nešto naročito aktuelna. Umorni ljudi od ubijanja, krvi i besa, neraspoloženi prema svemu što nije bilo u skladu sa njihovim životnim stavovima, tutnjili su predgrađem. Milorad, moj prijatelj, stajao je ispred svog dvorišta i zamišljeno gledao u jednu tačku. Zviždukom sam mu rasterao misli i naterao da priča sa mnom, tog dosadnog nedeljnog jutra.

− Šta radiš Milorade?

− Eto ništa. Sit jedem govna.

− Dobro, ja te lepo pitam,a ti se zafrkavaš.

− Ozbiljno ti kažem. Jedem govna već duže vreme i muka mi je više.

− Neka Milorade.

− Ovo je ozbiljno da ozbiljnije ne može da bude. Već pet godina živim kao podstanar, otkad sam zbog dugova svog brata morao da prodam ono malo zemlje. Šta ću, brat mi je. Nisam mogao da gledam kako propada. Eto danas, sa posla na posao, dođem kući, odspavam malo i počnem da jedem govna.

− Ne znam ko te je iznervirao.

− Niko, samo ne mogu više da podnesem ovo smeće od hrane. Stalno kenjaju o slobodi i slobodnom izboru. Šta čovek sa ovako bednom platom sebi može da priušti? Samo govna. Govna uvijena u viršlu, salamu, kobasicu, instant govna, instant kafa, instant pire, govna sa žutim, govna sa plavim pakovanjem, tunjevina, kažu puna neke žive, pa onda malo jeftinija govna ako su na akciji.Sve u službi toga da bude brzo, pa i hrana. Svratim juče do supermarketa, sve sama upakovana govna. Kad se preračunaš, samo tako možeš da preživiš. Otvorih paštetu i jogurt. Jogurt do pola nakiseo. Pašteta je smrdela kao fuga, a nije pokvarena. Ima neki miris kao iz kontejnera. Još gori. Isto kao kada se pomešaju sve one kese sa đubretom, pa onako pomešane u kištri, na nenormalnoj vrućini, počnu da se raspadaju. A koliko ima raznih vrsta tih sranja, da se smrzneš. Reklame, etikete, promocije, pozivari, popusti. Supermarket kao beogradska Arena. Ima svega, a najviše govana. I govna su jeftina, što je i normalno, mada ima i onih finijih koja su skuplja. Kad sve sabereš ti si sit, a i ostalo ti je nešto novaca. Najveći stepen marketinga ima koka- kola, a sa njom ljudi otpušavaju kanalizaciju.

− Hrana je od Boga.

− Hrana je Božji dar, ali ovo nije hrana. Zašto nas ovako muče? Zašto nas lepo ne poubijaju kao pse, nego nas tiho dave u ovom đubretu? Još imam utisak da što više jedeš ta govna imaš veći nagon za njima. Postaješ zavisan od tog sranja kao narkoman. Kako sam se uželeo porodičnog ručka! Beše to davno. Majka iznese čorbu, posnu ili sa mesom, ona je uvek bila obavezna. Kuvano jelo takođe. Miris povrća iz naše bašte razlije se po celoj kući, krompir sočan i mirišljav, možeš onako sirovog da ga jedeš. Kuvani grašak, zelen kao mlada pšenica, boranija, paprikaš, kuvana piletina, celer, karfiol. Sve iz naše bašte, i u našoj proizvodnji. Pita zeljanica, gibanica sa sirom, proja i majčino domaće kiselo mleko. Spanać na nekoliko načina spremljen. Mi negovali, mi zalivali, mi gajili.

− Zar vi niste imali fabrički restoran?

− Jeste, imali smo. Novi gazda zatvorio. Kaže da može samo da nam da kurac. On će još i da nas hrani. Kuvarice otpustio. Nekadašnju salu izdao nekom prijatelju, a ovaj otvorio novu sa poker aparatima. Kad je pauza, mi odemo do obližnjeg supermarketa. Uviju nam prodavačice govna u pola kila hleba i to ti je to. Imaš petnaest minuta da to sažvaćeš. Kad idem da kenjam stenjem kao bizon, a od salame podriguše nepodnošljivo je i da stojimo jedan pored drugog. Ne razumem ti ja ove mladoženje. Samo gledaju sise, dupe i punačka usta. Da li su se zapitali koliko znači žena koja zna da kuva? To je Božji dar. Razumem ja šta oni vole, ali ako već ne mogu da nađu neku sa dobrim dupetom, neka se raspitaju da li zna da kuva, pa i ako ne zna naučiće. Evo ja nisam naučio, a i nemam, brate, vremena. Vreme ti je potrebno za to.

Retko prolazim pored Miloradove kuće i više ga ništa ne pitam, pa i da mi kaže ono njegovo: Eto ništa. Sit jedem govna, ne bih mu zamerio.

Ivan Novčić