Dečak iz baraka

Kada se vratio sa štrajka koji nije jenjavao u njegovoj firmi, čovek je ljutito uleteo u svoj iznajmljeni stan na periferiji. U pitanju je drvena baraka, pravljena još pre nekoliko decenija za potrebe radnika koji su udruženo dolazili na privremene poslove iz drugih gradova. Pored te barake nalaze se i niz drugih a sve te objekte je uprava grada pre dvadeset i kusur godina dodelila siromašnim porodicama. Međutim, barake su pored zbilja siromašnih ljudi dobijali i neki koji su iz neobjašnjivih razloga proglašeni za socijalno ugrožene građane. Taj razlog bi mogla da objasni stara narodna izreka koja kaže da je i besplatno sirće slatko.
Trećina tih baraka je napuštena. U ostalim i dalje žive ljudi koji se i nakon dvadeset godina nisu snašli. Pojedini ljudi nemaju dar da se uklope u svoje vreme i da zarade novac. To nemanje dara prenosi se vaspitanjem i naravno genetikom. Samo jedna od tih baraka je iznajmljena i to upravo čoveku čija je firma u višemesešnoj blokadi, čija je supruga nezaposlena, a čija su deca, dva sina, školarci. Svi vlasnici baraka maštaju o tome da će doći neki investitor koji će kupiti zemljište na kojima su barake izgrađene, a da će oni zbog toga dobiti finu svotu novca ili nove stanove. Te mogućnosti se jedino boji čovek u iznajmljenoj baraci s obzirom da ne postoji neki drugi objekat koji bi on mogao da priušti. I za ovaj nije platio kiriju poslednjih par meseci.
Pored baraka se nalazi put koji leti predstavlja veliki problem domaćicama koje suše veš. Ukoliko neko brže proleti automobilom, prašina bi upropastila sav njihov trud. Sa druge strane, u kišnom periodu je mučno proći njime pešice.
Čovek je, nakon što je uleteo u iznajmljenu baraku, seo za sto. Iz pohabane, braon vitrine izvukao je staklenu flašu sa jeftinom brljom i nasuo sebi jednu čašicu. Čep na bocu nije vratio. Dečaci znaju da će nakon toga uslediti još sipanja, a da će nakon toga najverovatnije uslediti batine. Nekom od njih dvojice ili majci. Nakon nekoliko čašica mogli su da čuju uvrede koje su bile upućene ljudima iz uprave u njegovoj firmi koji su firmu, po njegovim rečima i doveli u propast. Nakon njih, pripit čovek se rečima okomio na vlasnika barake u kojima živi. Nazvavši ga secikesom, lopovom, kriminalcem, nečovekom koji zarađuje na tuđoj muci.
„Da je pravde, tom zlotvoru bi oduzeli ovu prokletinju, a meni bi je dodelili! Nema, ako uskoro ne dođem do nekih para preselićemo se u neku od ovih napuštenih! Pa vidiš da niko tu i ne dolazi! Na kraju krajeva, nije me ni briga. Ja sam se dosta zlopatio, misli sada malo ti na kiriju i račune i na ova dva lenjivca!“
S obzirom da se čovek obraćao svojoj ženi i da će uskoro verovatno uslediti batine, dva dečaka su se iskrala iz barake i otrčala su niz ulicu. U zadihanim grudima je buktao strah, ali i osećaj stida što su majku ostavili na milost i nemilost svom ocu.
Mlađi od ta dva dečaka redovno dobija batine. Od oca, od starijeg brata, od drugara iz odeljenja, jednom i od čoveka na pijaci kojem je pokušao da ukrade dinju. Batine su njegovo redovono sledovanje, ali ne i hrana. Hraneima tek da se može reći da je jeo, a raste i konstantno oseća glad. Ukoliko bi i prvi došao do šerpe sa ručkom ne sme da zahvati koliko želi. Ako bi pojeo mnogo ne bi ostalo za brata, a on bi mogao da ga istuče zbog toga. Ili bi ga tukao otac ili majka, jer je zbog njega nju istukao otac. Zbog gladi loša koncentracija ga prati, a samim tim i loše ocene. Male su šanse da će proći u sledeći razred, a sa druge strane, tu su i neopravdani izostanci. Beži iz škole redovno zbog drugova siledžija iz svog odeljenja.
Kakav život vodi taj dečak iz baraka i nema mnogo razloga da živi, pomisli kamiondžija koji je sedeo uplašen u svojoj garaži na dotrajalom točku od kamiona, sa flašom u ruci. Briše suze jednom rukom, a druga u kojoj drži flašu, služi mu da pokuša da zaustavi osećaj griže savesti u sebi. „Loši su tamo uslovi, možda je upravo tako kako mislim. Otac štrajkuje, firma propala, majka ne radi, beda i glad. Možda i preživi sirotan, ali ko će mu lečenje plaćati? Bolje za njega da ne preživi.“
Hitna pomoć podigla je prašinu na putu koja se izdigla nad beživotnim telom dečaka. Policija je ispitivala okupljeni narod koji nije znao registratsku oznaku crvenog kamiona, koji je udario dečaka, a zatim je pobegao sa mesta nesreće. Uplašeni, pijani kamiondžija nastavljao je da kuraži sebe pozitivnim mislima o nesrećnom životu zgaženom dečaka.