Deset

Znala sam da nešto nije u redu. Nije me bolelo ništa, ali sam imala onaj nepogrešiv osećaj da se nešto dešava. Neki nemir se naselio u mene, bezimen, uporan i težak. Počnem da radim nešto, pa izgubim volju, počnem nešto drugo i opet, batalim. Nekoliko proteklih dana imala sam stalnu potrebu da hodam, da idem negde, da srećem ljude i zagledam nepoznata lica, tražeći odraz svog nemira u njihovim očima. Onda sam tri dana uzastopce pravila kolače. Prvo bajadere, duplu meru, ondačokoladne mafine za pola ulice, a danas princes krofne. Sedim i gledam kako krofnice rastu u rerni, dok se već skuvan krem hladi u činiji na terasi. Ventilator rerne bruji taman toliko da ne čujem voditeljku i njenog gosta, poznatog endokrinologa, pa uzimam daljinski i povećavam ton. Imaju uključenje, pitanja gledalaca. Žena srednjih godina, koja opisujući svoje simptome priča moju priču. Istovetni nemir, bez vidljivog porekla, nesanica, padovi koncentracije, naleti elana i energije koji splasnu bez vidljivog razloga, mnoštvo započetih, pa ostavljenih poslova, neprepoznavanje sebe... Slušam je i kažem, naglas: „ Dobro je, nisam samo ja...“

Profesor počinje priču od Kulina Bana...ja se pretvorila u uvo, sve dok me miris pregorelih krofni nije prenuo. Odmah se iznerviram, opsujem i televiziju, i sebe, i rernu...ma sve redom! I, naravno, ne čujem odgovor do kraja. Onda umesim još pola mere testa, ispečem i nafilujem krofne i zovem decu da dođu, ali oni nemaju vremena. Previše su zauzeti svojim životima da bi se bavili mojim dokonostima. Popodne dođe komšinica Veca, ja skuvala kafu, iznela tri vrste kolača, a ona me zaprepašćeno gleda i kaže: „ Jao, Dano, pa ti baš hoćeš da me ubiješ...Ja ništa od toga ne smem ni da pogledam, a kamoli da probam. Prošle nedelje mi dijagnostikovan dijabetes. Nije moj pokojni Mile džaba govorio da sam mu slatka. A ja mu nisam verovala.“ Ode komšinica bez zbogom i ja ostadoh postiđena što nisam imala pojma za njenu bolest, a živimo vrata do vrata, ali se onda setih nedovršene emisije o zdravlju od danas, pa sam premotala program unazad i odgledala je do kraja.

„Dobro jutro, može jedno bockanje na brzinu?“ Ljubazna apotekarka se nasmešila, u pola sedam ujutru, što je samo po sebi dobar znak, pomislih i pružih prst. Dva beskonačno duga minuta čekanja i njen osmeh koji polako nestaje s lica. Ništa nije rekla, samo mi pokazala ekran malog digitalnog aparata koji je vrištao na mene s druge strane šaltera crvenim ciframa broja 10... Onda sam otvorila torbu i pružila joj tanjir pun kolača. "Evo, poslužite se vi, meni više neće trebati..."