Dijagnoza - tranzicija

U malenom uspavanom gradu sve je isto kao i u bilo kojem drugom gradu. Sivilo, letargija, depresija vladale su. Ulice su bile puste, ljudi su žurnim koracima hitali nekuda, a da nisu ni znali cilj. Jedino mesto, utočište, bio bi dom gde bi se sakrili, noseći se sa sopstvenim mukama i teskobom…

Tu, na ulazu u grad, stajala je siva stara zgrada bolnice, održavana, ali već dovoljno načeta zubom vremena da se to nije moglo prikriti ni okrečenim fasadama. Na sredini velikog dvorišta bila je skrivena zgrada psihijatrije. Već godinama unazad sve više i više ljudi ju je pohodilo, kao poslednju nadu da će tu pronaći čarobni lek, lek koji bi odneo sve muke. Nizale su se reke raznih likova, narkomana, alkoholičara, otpuštenih radnika, maltretiranih žena, slomljenih ljudskih bića sa nadom da će...

Polumračni dugi hodnik, ogoljenih zidova, načičkan sobama, čuvao je razne tajne. Ništa neobično, samo je nešto bilo sumnjivo. Najveći broj nevoljnika, koji se uvećavao, radio je u kompaniji MPA, jednoj od onih sa skraćenicama koje bi trebalo da pokažu značaj svog postojanja. Kompanija koja je došla - niko ne zna odakle i kako - ništa ni to ne bi bilo neobično, jer su ljudi već dovoljno slomljeni bili, uvek spremni na pokornost i ćutanje radi malo posla, sigurnosti imaginacije koja je nosila ime „rad“.

Negde na nekoliko kilometara dalje sedela je u svojoj raskošnoj kancelariji menadžerka. Žena bolesno ambiciozna, surova, sladila se svakog dana čitajući nove zdravstvene biltene. Sve više njenih potčinjenih lečilo se, sve više njih je bilo na korak do sloma, a to je znak da njena gvozdena ruka čvrsto drži svakoga, a slomljenim ljudima najlakše je manipulisati. Tek poneki pobunjenik delovao je kao kap vode u moru, a na njih se nije ni obazirala. Ona je sada na krovu, ili bar na korak od krova sveta, a njen rad prepoznaće i generalni direktor, svi će videti njenu inteligenciju i uspešnost, a onda pravac u veliki B… i još bliže moći…

… Prošli su meseci i, kako to biva, moćna zlica počela je da gubi kontrolu. Pokazivala je sve više nestrpljenja i pravila je greške, čak nesmotrene, pokazujući sve više gladi za moći. Jednog dana, pojavio se neko, ulazeći u njenu kancelariju bez pitanja, seo je u njenu fotelju, stavio koverat na sto i čekao… Odjednom, poče histerično da se smeje, ali to je bio znak da… Plač, jecanje orilo se iz prostorije, poput krika ranjene zveri, dok je neznanac sedeo zavaljen u fotelju, bez znaka bilo kakve emocije...

Strčala je niz stepenište, saplićući se vrtoglavo. Samo je želela da izleti, viče na sav glas, gušila se i proklinjala sve koji nisu videli da je ona najjjj, već je kao pseto teraju...

Opet ispliva siva zgrada bolnice. U hodniku, iza rešetaka, u bolničkoj odeći, korak po korak, hodala je s mukom jedna senka...

Ličila je na neku menadžerku, pokušavala je da pokaže moć… Zaustavi jednu bolesnicu i poče joj nešto pričati, tiho, sasvim tiho, a teških pokreta ruku… "A sve sam učinila za kompaniju" - ponavljala je sagovornici, koja ju je tupo gledala… Kažu da postoji neka nova dijagnoza, bolest TRANZICIJA…