Dobro je dok suze postoje

Kad orosi bol i hladna magla oboji svitanje, čovek još drema. Noću se plačom izviče srce, pa se dan izbori za nadu i radost. Šta da radimo kada smo ljudi? Ne može se otići negde i postati neko drugi. Ne može se pobeći od neminovnog, zacrtanog, sudbinskog, iako, svakim danom, svakim atomom, svakom mišlju to pokušavamo. Kao mačke smo, jurimo na neko toplo mesto, na neko uzdignuće utehe. Čuj, lako ćeš ti bez nekoga za koga te ne vezuju crvene niti ljubavi, lako ćeš jer mu ne znaš ni ime ni osmeh, a ni dušu mu nisi sreo, ali kada ti zasija to divno biće koje upoznaš, ne da se vežeš nego se zapetljaš u neraskidive niti ljubavi...i ne želiš da se ikada otpetljaš! Pročitala sam skoro nečiju misao da je Zemlja, možda, neki svemirski zatvor za duše...Verujem da je tako i nadam se da negde postoji lepše mesto za sve nas „upetljane“u ljubav, nas, koji bauljamo od osmeha do osmeha, nas, koji suzama zalivamo rasadnik dobrih vibracija, nas, koji živimo u nadi i trpljenju i volimo život, na kraju, jednostavno, iskreno, bez sumnje i pitanja, kakav god da je...

Košava se rastrčala po groblju. Čujem sveštenika i poneki glas prisutnih. Plavi nebeski mantil postade siv. Od svih tužnih lica, najtužnija su lica dece u susretu sa smrću. Dobro je dok suze postoje. Duša se umiva i postaje sve lepša. Sutra je novi dan i novo”zašto?”ali i novo svetlo- plavo nebo i radost ljubavi koji sav bol umeju da pretvore u predivan osmeh lepih osećanja.

Jesen je i nema strašnijeg zvuka od udarca grumena zemlje o sanduk gde počiva telo…Neka ti je laka zemlja i neka te anđeli čuvaju draga Danijela…