Dosta!

Stiskala je pesnice, a suze, te izdajice njene ranjivosti, same su klizile niz bolno lice. Skočila je na motor i poletela. Nije bežala. Nije imala cilj pred sobom. Vozila je, samo je vozila, sve dok joj vetar nije osušio oči i razbistrio um.

Zaustavila se na obodu nepregledne pustare. Skinula je kacigu i šakom protrljala natečeno oko, a rukavom jakne obrisala je krv sa nosa i usana, ostatak je pljunula u prašinu. Onda se srušila. Naslonila se na motor. Tresla se. Zubi su joj zvokotali od nemoći i bola. Tu je prestala da beži od istine. Bila bi smrtno povređena, bila bi uništena da je u njoj uopšte bilo i malo ponosa. Više ništa u tom telu nije ostalo. Iza kože egzistirala je samo žrtva, obična žrtva, jadna, poražena senka. Ta misao isterala joj je je sadržinu želuca na peščanu ledinu.

Sa severa zaduvao je jak vetar i zakovitlao je pesak, zaklanjajući sunce. Nekakvi obrisi valjali su se iz daljine, ali ona nije mogla da ih razazna, prašina joj je ulazila u oči i lepila joj se za vlažne trepavice. Tek kada su se sasvim približili, shvatila je da su to dva vuka u klinču borbe. Jedan je bio beo, drugi crn. Sada je sasvim pažljivo posmatrala ovo brdo mišića, znoja, zuba. Najzad je prepoznala onu očajnu želju u njihovim pokretima, borili su se do smrti. Oko njih, vetar je kovitlao olujne zidove prašine. Stvarao je iluziju pakla njene duše na prljavom platnu od krvi i blata, gurao joj je ogledalo pred oči, a u njemu rat, ne smrt duše. Kada joj je srce stalo, puklo je glasno u jednom stravičnom vrisku: „Dosta!“

Kao po komandi, oba vuka se okrenuše i u istom trenutku uleteše u nju... Ili je to bio samo vetar... Večernje sunce obasjalo je mirno, rešeno lice. Skočila je na motor i pojurila nazad. Uživala je u urliku moćne mašine među nogama, vladala je zmajem, najzad je bila gospodar sebe. Mirna pustinjska noć postavila je crveni mesec na sredinu zvezdanog neba. Jedan noćni letač žurio je u susret svojoj sudbini i nije osećao strah.

Parkirala je ispred samog ulaza i otvorila vrata uz glasan tresak. Znala je gde će ga naći, uvek je bio na istom mestu. Ležao je na udobnoj ležaljci i ispijao piće. Dremao je zadovoljno, opušteno, povremeno gledajući mesečinu u vodenom ogledalu bazena. Nije se ni potrudio da ogrne nešto preko nadutog stomaka. Debelim, zdepastim prstima vrteo je hladnu čašu i pijano se smeškao. Prišla mu je, odlučno, kao neko ko zna svaki svoj sledeći potez. Prvo je skinula jaknu i pustila ju je da padne na zemlju. Ispod tanke košulje ocrtavali su se vrhovi njenih mladih grudi. Stala je ispred njega, gledala ga je uporno i sa gađenjem.

„Vratila si se, kurvice mala...“ promrmljao je nerazgovetno i pogledao je mutnim, zlobnim očima.

„Ućuti, tata!“ viknula je i presekla ga.

„Ko si ti da...“ pokušavao je da nastavi uobičajenu, otrovnu rečenicu.

„Ko sam ja?“ prekinula ga je jasnim, tihim glasom iz kog je sukljala vatra, onaj oganj čuvan i sakupljan godinama.

„Ja sam svetlo, ja sam jedina lepota u tvom mizernom postojanju, ja sam ono što noću sanja tvoj izopačeni mozak!“

Videla je kako se teškom mukom pridiže, ali usta su mu ostala nema. Okrenula se, skinula čizme, polako je otkopčala košulju i pantalone i odgurnula ih u stranu. Stala je na ivicu bazena, spremajući se da skoči.

„Ja sam vučica, ti si samo stari, olinjali lisac...“

Hladna voda ugasila joj je vrelinu svežih modrica rasutih po stomaku, leđima, butinama. Plivala je i spirala prašinu i smrad sa duše, a onda je izašla i spustila se na stolicu. Streljala ga je dubokim, plavim očima.

„Zvala sam policiju. Dolaze za desetak minuta.“

Buljio je u mladu ženu kao da je prvi put vidi u životu.

„Ovoga puta neću ćutati, režaću.”