Dug

Kroz odškrinut prozor njene bolničke sobe dopirala je vesela graja dece sa obližnjeg igrališta. Nije ustala da ih vidi. Dovoljno je bilo što ih čuje. Znala je kako to igralište izgleda noću - dva koša i nekoliko klupa i ljuljaški, slabo osvetljeno s dve žmirkave svetiljke, između kojih su, pod senkom drvoreda lipa povremeno promicale omanje grupe mladih huligana pri povratku sa utakmice. Čula je njihovo glasno pevanje navijačkih pesama i  po neki jauk beskućnika kojeg su gađali kamenicama ako se nije na vreme sklonio u žbunje iza klupe. Noćima nije mogla da spava, a to je dodatno uznemiravalo njena čula. Jedini prozor u njenoj sobi na drugom spratu  gledao je na vrhove lipa u bolničkom krugu i na pomenuto igralište. Daleka svetla i škripa točkova budila su joj znatiželju. Zamišljala je šta sve još može da postoji  iza tamne zavese mekog mraka i treperavih zvezda...i to je crtala. Posvuda u sobi bili su njeni crteži. Jedina njena veza sa spoljnim svetom. Portretisala je osoblje na odeljenju, ali i likove iz detinjstva. Tamo, negde u daljini bio je i autoput kojim je pre tri meseca došla iz svog malog sveta ovde, na dečju kliniku. Na trodnevno ispitivanje, koje se produžilo na dve nedelje. Posle kojeg je usledila jedna, pa druga, operacija. I neizvesnost trećeg zahvata koji se ne može obaviti ovde. Sve to u tri meseca. Majka je dolazila svakog vikenda, subotom oko podneva, ponekad i već u petak, kad bi joj na poslu dozvolili da se zameni s nekim i radi obe smene u ponedeljak. I danas je očekivala njen dolazak, ali joj se sve manje radovala. Bilo joj je sve teže da hrabri i teši tu iscrpljenu četrdesetogodišnju ženu s očima starice. Njenih šesnaest godina se bunilo, trudila se da bude vesela i optimista za njih obe, ali je majka svaki put odlazila slomljenija i depresivnija. Susreti su se sve češće završavali suzama posle kojih je satima osećala prazninu u stomaku i olovo u stopalima. Znala je da majka krivi sebe zbog njene bolesti i zbog nemoći da iskešira tih par desetina hiljada evra za njenu operaciju u Beču. Nije znala kako da joj objasni da nema tu ničije krivice. Pokušavala je da je ubedi da će njeni prijatelji skupiti potrebnu sumu. Da će se naći dovoljan broj dobrih ljudi koji razumeju njenu muku. Ušla je dežurna sestra s redovnom  dozom šarenih pilula. Spustila ih je u malu belu kutiju na stočiću, i pomilovala je po ruci. ‚‚Popij ovo dušo. Doktor  Mirković će doći uskoro da priča s tobom." Uzela je lekove, gutljaj vode je imao neki gorak, neprijatan ukus. Još se mrštila na poslednju pilulu, kad je u sobu ušao omiljeni joj lekar, onaj što je razumeo njene crteže. I sam je slikao, pomalo. Osmeh na njegovom licu bio je neobično vedar i kad je seo na stolicu pored njenog kreveta i pozdravio je, u glasu mu je treperila neka neobična živost i žustrina. ‚‚Malecka, ideš za nedelju dana u Austriju! Nadam se da nisi zaboravila ono malo nemačkog jezika što su te učili u školi!" Gledala je, s nevericom, u njegove ruke, koje su ostavile fasciklu s nekim papirima i zagrlile je. Sva  pitanja koja je htela da postavi oduzela su joj glas...nije bila sigurna da je dobro čula. ‚‚Sećaš se da sam pre pet dana bio u Rimu na kongresu? Nisam smeo da ti kažem odmah po povratku, ali sada je sve ugovoreno, pa možeš i ti znati. Sreo sam tamo nekog ko te poznaje, ili te je poznavao kad si imala šest godina. Bio mi je jedan od najboljih studenata i bio je najbolji drug tvog oca na misiji u Liberiji. Sećaš se, kada je tvoj otac poginuo u nesreći tamo? Još dvojica naših je stradalo. Samo je jedan preživeo, Aleksa, mladi lekar ekipe koja je krenula na zadatak. Dugo se nismo videli on i ja, ali znao sam da je negde u Evropi i znao sam da je specijalizirao neurohirurgiju. Pre neki dan u Rimu držao je predavanje koje naravno nisam propustio. Posle smo otišli na kafu i satima pričali. Nije zaboravio svog starog profesora. Ali, nije zaboravio ni tvog oca. Sasvim slučajno sam mu, dok smo pričali o tvom slučaju pokazao divne portrete koje si mi poklonila. Među njima i portret tvog oca u uniformi, onakvog kakvog ga se najviše sećaš... ‚‚Ovaj je Čovek meni darovao život", rekao je i pustio suzu. Eno ga sedi u mojoj kancelariji i čeka da ti kažem, pa će doći da te vidi. Deset godina je mnogo vremena, on pamti pegavu plavokosu curicu, koja neće da ide u školu, jer osim crtanja mora da radi i matematiku..." Podigla je pogled, a na vratima je stajala njena majka, drhtavih ramena od navale osećanja i visoki, plavokosi čovek koji joj je doneo očevu kapu i orden, pre tačno deset godina...