Dve samoće

Hodao sam dugo tog dana. Grad je mali za moje uznemirene živce i noge koje ne mogu da miruju ni pet minuta. Bio sam dvaput u muzeju, obišao sve tri pijace, nahranio golubove u parku, ispratio voz za Kraljevo u pola dvanaest...Svratio u ambulantu, zapamtio nedeljni raspored lekara, kupio novine i odmah ih bacio, jer je čitanje podrazumevalo mirovanje, a ja nisam mirovao ni, kad, u retkim prilikama, zaspim na trenutak. Ima tome već godina, od kako me je moja Lola ostavila, da me ne drži mesto, i da sam stalno u pokretu. Sedamdeset mi je godina, nikakvo doba. Mator sam, i relativno fizički zdrav, što je dobro, nikome nisam na teretu,  ali sam sam  i polako ludim od toga.

Lola je uvek bila sidro za moja stalno razapeta jedra i od kad je nema ja ne mogu da se smirim. Otišla je, prošle godine u ovo doba, na rutinsku operaciju žuči. Bar su je lekari nazivali rutinskom. Nikad nisam saznao šta se tačno desilo, ali nešto je krenulo po zlu i moja Lola se nije probudila iz anestezije. Hirurg koji mi je to saopštio, ravnim, uvežbanim glasom, dok je gledao u ekran svog telefona, izbegavajući odgovore na sva moja nepostavljena pitanja, koja su kapala, zajedno sa suzama, okrenuo se na peti i otišao niz hodnik, odgovarajući na poziv. Živi su preči od mrtvih.

Dva dana posle njene sahrane nisam se budio. Komšija Rade iz broja jedanaest mi je dao neke pilule za spavanje i bio sam mu zahvalan na tome. Nevolje su počele kad sam se trećeg jutra probudio, sam, u hladnom, neprovetrenom stanu, s rupom u želudcu  i praznog frižidera. Trebalo mi je dobrih sat vremena da se setim ko sam i zašto sam u krevetu obučen u kišni mantil i crno, svečano odelo. Izašao sam napolje, prešao ulicu na crveno, ušao u pekaru i tražio celu tepsiju bureka. Prodavačica me gledala zbunjeno, ali me ništa nije pitala, vratila mi kusur i okrenula se sledećem kupcu. Na ulazu u zgradu sreo sam mladi bračni par s bebom koja je plakala u nosiljci, i hteo sam da ih pitam koji je dan u nedelji, ali su prošli žurno, ni ne primetivši me. Vratio sam se u stan, pojeo pola bureka, umio se, stavio šešir i opet izašao napolje. Nisam imao cilj pred sobom. Samo sam znao da moram da hodam, da se krećem, da budem okružen ljudima. Gluvi i ćutljivi, poznati zidovi stana su me plašili, i činilo mi se da se naginju prema meni, svaki put kad se pomerim. To je postalo moja svakodnevica. Izaći na ulicu, hodati, hodati, hodati. I opet, do duboko u noć. Kad uđem u stan, negde pred zoru, ne palim svetla. Dovoljno je ono što dopire s ulice.

Ono malo zajedničkih prijatelja što smo imali i što su još bili u životu, prestali su da mi se javljaju. Dece nismo imali, i mislio sam da je tako bolje. Sad bih morao nekome od njih da objašnjavam gde sam bio celi dan, i zašto su mi cipele kaljave. Ne, hvala. Ali, u svakom od ovih lutajućih dana ja sam idući tako gradom, pričao s mojom Lolom. Neka vrsta direktnog prenosa - prolazim pored njene omiljene cvećare, uđem, kupim joj ružu, Vivaldi, obavezno, njoj najdraža bledo-roze lepotica, sve vreme joj pričam šta radim, kasirka je već navikla, smeška mi se, sažaljivo, izađem, prođem kroz pasaž i pravo na groblje. Dvadeset pet minuta hoda, do predgrađa, koje postaje veliko kao i grad, u poslednje vreme. Predgrađe, ili poslegrađe, je načičkano spomenicima, i ispresecano malim stazama koje se seku pod pravim uglom. Sto puta je uređenije i čistije nego sam grad. I na lepom je mestu. Sa  vrha uzvišenja, gde je Lolina večna kuća, vidi se ceo grad , reka i plavičaste planine u daljini na zapadu. Ostavim  ružu, poljubim njenu sliku, počupam travke okolo, ispričam joj koga sam video, gde sam bio, požalim na levo koleno što me boli, i produžim dalje.

Danas sam kupio hleb. Umesto ruže. Ne znam zašto, ali palo mi je na pamet da je ni jednom nisam pitao da li je gladna, mada, ona ni za života nije bila pri apetitu, hrana joj nije ništa značila. Ipak, prošao sam pola grada s veknom u ruci, žurnim korakom. Na ulazu u gradsko groblje sreo sam šintere. Mračni neki ljudi, namrgođeni, vukli su dva olinjala psetanceta, jedan me odgurnuo, grubo, psujući osornim glasom. Vazduh je bio ispunjen vonjem straha, svuda oko njih. Prišao sam, polako, belom mermeru sa kojeg mi se smešilo Lolino lice, i zastao. Tik uz ugradu, ispod klupice, dva krupna, prestrašena oka iznad bademaste njuškice, gledala su me, bez pokreta. Sklupčan u smeđu grudvu zamršene dlake, sateran u bezizlaz, drhturio je na hladnom vetru, mali čupavi psić, kojeg sam već ranije viđao ovde, u okolini groblja. Kao da je znao koliko je moja Lola volela napuštene životinje, potražio je zaklon, baš kod nje.

Odlomio sam parče hleba i polako, najsporije što sam mogao, sagnuo se i spustio na domet njegovih šapica. Nepoverljivo me gledao, ali je glad nadvladala strah. Poželeo sam da ga uzmem u naručje, ali se nisam usudio. Ostavio sam hleb, pozdravio se sa Lolom i žurno se udaljio, ne osvrćući se. Sumrak se spuštao na grad, otišao sam pravo kući, i posle toliko vremena prvi put legao da spavam, ophrvan nekim teskobnim, gorkim osećajem koji mi je pritiskao grudni koš. Probudio me lavež. Sitan, kao jecaj. Nisam pogledao na sat, još je bila noć. Izašao sam iz stana, sišao par stepenica do ulaznih vrata zgrade i otvorio ih. Sa gumenog otirača su me gledala ista ona dva oka, ispod zamršenog, mokrog krzna, molećivo, s nadom. Otvorio sam širom i vrata i srce.