Glad

- Volim te onako kako nikad nisam volela. Ako sudbina bude na našoj strani, mi ćemo se opet sresti.

Poljubila ga je kao da im je poslednji put, iako se nadala da će joj život ponovo pružiti šansu da ga vidi. I svih ovih godina dok je živela udaljena od njega 77,3 miliona km, Ema je razmišljala o tome da li je živ ili ga je ubila sopstvena glad.

Rana na ruci nije zarastala, za sobom je ostavljala trag krvi i živog mesa. Nije bila zabrinuta, jer je znala  da na planeti, osim nje, više nema ljudi. Pobedila je u poslednjoj bici sa glađu i da postane nečija hrana, ali nije dobila rat. Borba sa Džekom je totalno iznurila. Ipak, bilo joj je drago što u ustima više ne oseća njegov smrad kože na alkohol. Bio je totalno neukusan. Ciroza mu je pojela jetru i nju je bacila, a mozak obarila plašeći se da bi je sirov otrovao. Sad bi joj i ta jetra dobro došla.

Za debelog Džeka su govorili da će ostati poslednji čovek na planeti. I jeste on ličio na čoveka, ali je bio samo zadnji, Ema je poslednja, žena je “taj” čovek.

Da nije morala ne bi sebe njime zasitila. Bio je previše mastan. Nakon tog obroka joj je danima bilo muka, a sada ni ne zna koliko je prošlo od tada. Slušala je creva kako je upozoravaju da je došlo vreme, upravo ono od kojeg je najviše strahovala – vreme bolne smrti, od gladi.

Hodala je bosa po vlažnoj zemlji. Bacila je i odeću kad joj je postala teret. Sačuvala je samo torbu u kojoj je nosila nož. On je bio njen ratni drug. Dobila ga je od svog oca za punoletsvo. Setila se njegovih reči : “ Ako želiš da sačuvaš svoj život, nije dovoljna samo želja”.

Osećala je napokon slobodu i shvatila njeno značenje. Sloboda je biti sam sa sobom, bez igde ikog i bez igde ičeg, na putu ka smrti, ali po sopstvenom izboru. Neće je ubiti ni starost, ni bolest, ni glad. Sve će ih pobediti.

Usput je nailazila na ljudske kosti, ali joj se nije posrećilo. Sve su već bile oglodane. Snaga je počela da je izdaje i korak je postao sve sporiji. Nije imala više razloga da beži ni od koga osim od sebe.  Želela je da stigne do reke i veže sebi kamen oko vrata. Htela je da se spase smrću od smrti. Od dva zla je izabrala manje bolno.

I srce je slabije lupalo, pokazivalo znake sopstvenog umora, ali i njenog. Voda više nije mogla da joj utoli žeđ za krvlju. Isisala je par kapi iz rane. Osetila je mučninu. Čak je pomislila da se ugrize, par zalogaja bi joj umanjili muke, ali ne… Piti sopstvenu krv i jesti sopstveno meso je mučnije od smrti. Osećala je da joj vid slabi i u glavi se mutilo. Što se više približavala cilju to su je noge sve manje nosile.

Napokon je ugledala nepregledno plavetnilo. U prvi mah nije znala da li je umrla i stigla na nebo ili je upravo došla do svog grobnog mesta. U magnovenju je videla njegov lik, delovao je dosta mršaviji, ali da, to jeste bio ON, stajao je na obali. Ipak sam umrla, pomislila je. Istog trenutka se i on okrenuo. Osmeh na njegovom licu joj je ulio poslednji atom snage i potrčala mu je u zagrljaj.

- Živ si! Živ si!

- I ti si živa i gladna si, pretpostavljam?!, rekao je prelazeći pogledom po njenom nagom telu, ili onom što je od njega ostalo.

- Gladna sam tebe!

Ljubila ga je kao da joj je bilo prvi put. Njegova ruka lutala je po ostacima njenog mlitavog tela. Predavala se pod dodirima, poljupcima i uzdisala. Život joj je ipak dao još jednu šansu da ga vidi, ali njih dvoje ni onda nisu imali šanse, a kamoli sada kad su oboje gladni. Glad ubija ljubav,

Izvukla je nož iz torbe i zarila mu ga u leđa. Nije htela u grudi da mu ne ošteti srce. Za njim je dugo čeznula i napokon će se njime sladiti. Biće ono njen poslednji obrok, dovoljan za neko vreme, ono kojoj je potrebno da se pripremi da pobegne od sebe u svoju smrt.