Hiruške rukavice (drugi deo)

Velika sala glavnog suda. Ponedeljak. Suđenje koje je uzdrmalo javnost. Drugi put.

Tri jaka udara čekićem i dobro poznati glas sudije:

-Suđenje može da počne. Čitanje optužnice.

Sudija se obraća advokatu optuženog:

-Kolega, recite mi da li je vaš klijent za ovo vreme pauze pročitao optužnicu koja je protiv njega podignuta, kao što smo se dogovorili?

-Jeste gospdine sudija. Pročitao je od početka do kraja i to dva puta.

-Dobro onda, da ne bi gubili vreme ja je neću sada čitati već možemo odmah preći na izjašnjavanje. Dakle, kako se optuženi izjašnjava?

-Nije kriv!

-Nisam kriv!

Šapati po sali: ...nije kriv...nije kriv...nije kriv...

Sudija:

-Dobro, da čujemo tužioca:

Mladi advokat tužioc:

-Poštovani sudija, časni sude, ono što činjenice neosporno prikazuju jeste da je hirurg Goran Goranović, spornog dana bio u hiruškoj sali i operisao sada već pokojnu Janu Janković i da je ista preminula u toku operacije. Povrede zbog kojih se i našla u sali nisu, po procenama veštaka, a i po proceni zdrave logike svakog pojedinca, ni po čemu bile preteće po njen život. Iz toga jasno sledi, da je tuženi, svojim činjenjem ili ne činjenjem prouzrokovao smrt svoje pacijentkinje. Tužilaštvo traži da se pod hitno tuženi kazni oduzimanjem licence za rad.

Sudija:

-Da čujemo odbranu.

Advokat branioc:

-Poštovani sudija, časni sude, ono što je moj kolega izneo su činjenice koje i nisu sporne. Međutim, ne postoji dokaz da je moj klijent uopšte dodirnuo preminulu pacijentkinju.

Sudija prekinu:

-Kako molim! Nije dodirnuo? Kako je mogao da je operiše a da je nije dodirnuo?

Advokat branioca:

-Molim vas dozvolite da nastavim. Znači, ako je nije dodirnuo, nikako ne može biti odgovoran za njenu smrt. Evo i kako. Moj klijent je operisao noseći hiruške rukavice.

Čitava sala je sada već širom otvorenih očiju i usta, ne dišući, čekala na reakciju sudije.

Sudija:

-Znači, ako sam dobro razumeo, kolega, vaš klijent nije dodirnuo pacijentkinju zato što je nosio rukavice, znači, rukavice su operisale i one su bile u direktnom kontaktu sa pacijentkinjom?

-Tako je gospodine sudija. Tako je.

Mladi advokat tužioc se pobuni:

-Za Boga miloga, šta govorite, kako je to uopšte moguće? Pa, rukavice ne mogu same da se pomeraju. Molim vas, poštovani sudija, ovo je jednostavno neodrživa teorija.

Sudija: - Kako molim, pa šta tu nije jasno? Potpuno je u redu. Kako možemo znati sa sigurnošću čije su ruke bile u rukavicama. Nema dokaza o tome. Ovo je, mladi kolega, sud, a ne vašar. Ne može se nagađati.

Obraća se advokatu tužiocu: – Dragi kolega, vidite li šta je advokat, šta je mozak, šta je iskustvo i znanje? Učite kolega, još ste mladi. Nisu vam ovo vaše knjige, ovo je stvarnost. Na terenu se bitke dobijaju, a ne u čitaonici. Ovo je naš najbolji advokat. Svaka mu čast. Sve taj može. Slušajte, učite, gledajte. To je umetnost prava i primene zakona, to je umetnost življenja, to, a ne knjige. Sa ovakvim znanjem, niko mu ništa ne može. Kažem vam, poslušajte me, bolje je za vas.

Obraća se svima: – Dobro, čuli smo obe strane. Sada presuda.

Optuženi Goran Goranović, oslobađa se krivice i odgovornosti za smrt Jane Janković usled nedovoljno dokaza koji bi pokazali čije su tačno ruke bile u rukavicama u kojima se obavljala operacija, a i da su bile njegove lične ruke, to znači, da je praktično nije ni dotakao sopstvenim rukama, te s tim u vezi ne može biti kriv. Tako.

Tri udarca čekićem. Suđenje je gotovo.

Eto tako se završilo suđenje koje je pratila čitava javnost i koje je ostalo zapamćeno u analima sudstva, zdravstva, pa i novinarstva. Kao prvo u nizu. Kao početak. Kao otkrovenje. Nova era ljudstva je počela.