Inspiracija

Bilo je kasno popodne. Na ogromnoj prozorskoj površini šepurilo se nebo. Crveni oblaci su klizili po tamno sivoj nebeskoj podlozi. Volela je ove trenutke, volela je sebe i njega i opuštenost posle ljubavnog zanosa. Zalazak sunca iz ateljea imao je neku čarobnu lepotu i činio joj se kao kruna njene strasne ljubavi. Plutala je između oblaka kao svaka umetnička duša, odlazila daleko u najskrivenije uglove svoje mašte, zadovoljna i zadovoljena žena. Ah, tako je sladak taj umor, pomisli dok se protezala kao najlenjivija mačka na svetu. Podigla se da namesti razbacane jastuke, ne bi li sela i dočekala kafu koju je Marko kuvao. Bila je naga i nekako sama sebi lepa. Mislila je, naravno tako mlada, samo na lepotu tela.

„Stiže kafica, madmoazel!“ pojavi se i on, vremešni slikar, vlasnik ateljea, njena ljubav.

„Divno!“ reče Ana. „U pravi čas!“

„Započeo si neki veliki format ?“ reče ona, ispijajući vrelu kafu, očima pokazujući na štafelaj sa ogromnim slikarskim platnom koje je bilo pokriveno čaršafom.

„Ma da...“ reče neodređeno.

„Opet akt, pretpostavljam...“ zaključi samouvereno Ana, znajući da je ona sva njegova inspiracija.

Zaista, na svim slikama je bio njen lik, njene noge, grudi, zadnjica, njena rozikasta nežna mladost.

Ana, muza poznatog slikara. Kakav divan osećaj za zaljubljenu devojku.

„Nećeš sada da slikaš?“ sad već iznenađeno upita.

„Mmmm ne...“ čudno joj odgovori.

To se nikada nije desilo. Odgovor je promenio njeno raspoloženje, baš kao što je i nebo svojim crnilom gušilo malo crvenila na oblacima.

„Marko, zašto si pokrio sliku?“ odvaži se da pita. „Šta se dešava?“

„Ne moramo sada o tome...“ odgovori joj promuklim glasom.

Htela je da bude i dalje opuštena, ali boja njegovog glasa joj je govorila nešto novo. Ćutali su.

Više nije bila ni sebi lepa, osećala se prljavom i izdanom. Samo je mislila na to da je na slici neka druga "voljena“, “obožavana“... Bilo joj je muka, jer je dobro znala kako on ume da gori u strasti, da balavi za onom koju zavoli. Počela je da se oblači. On je pognuo glavu, sa cigaretom u ruci naslonjenom na koleno. Dim je izlazio iz njegove glave, kao neki ćudljivi vulkan koji samo što nije počeo da bljuje vatru. Sve je bilo jasno.

„Ne, nemoj ništa da mi kažeš! Našao si drugu, ti odvratni muški stvore! Pa da, sigurno se bolje jebe! To je tako nisko! Gadiš mi se! Ubio si našu ljubav, ubio si me u trenu! To si hteo? Reci!“zgrabivši ga za kosu, podignu mu glavu i unese se mu se u lice“U stvari nemoj ništa da mi kažeš! Ne postojiš više za mene matora kretenčino! Mislila sam...“ i, ne završivši rečenicu, zaglavi na vrata.

Marko je sedeo na istom mestu paleći petu cigaretu. Tresak vrata mu je odzvanjao u glavi. Pomislio je kako je život neverovatan i nepredvidljiv. „Dobro je“, vidno potresen počeo je sebe da teši. „I tako je najbolje, mačkice moja." Nije imao hrabrosti da joj kaže  da, ma koliko ju je voleo i ma koliko mu značila, njihova veza nema budućnosti.

„Srećo moja prelepa, idi, leti, naći ćeš ti novog obožavaoca! Uživaćeš u nečijoj pažnji i taj neće biti kukavica i nikada ti neće dopustiti da odeš! Vezaće te ljubavlju i strašću i ti ćeš mu biti sve! Znam to muzo moja jedina... Srećno!“

Umoran od svega, ustade i priđe najnovijem platnu. Jednim pokretom svuče čaršav. Na platnu su se nazirali obrisi Anine lepote. Počeo je da slika i znao je da će sliku završiti te noći. Biće, doduše, malo teže, jer su mu se suze slivale niz lice, ali je znao da će dati sve od sebe i da će ljubav koju oseća prema Ani biti njegova najveća inspiracija.