Invalidska penzija

U čekaonici je neko zaboravio najnovije izdanje novina, što i nije bila neka šteta za onog što ih je zaboravio, kolika je bila za onog što ih je pronašao. Tako je to sa čekaonicama, oni srećniji tamo izgube novine, a oni drugi tamo gube vreme i strpljenje. Šuškanje pronađenih novina dodatno je pojačavalo uzrujanost čoveka koji nije imao strpljenje da sedi i čita. „Pa, dokle im traje ta pauza?!“, po ko zna koji put postavljeno je isto pitanje koje je u međuvremenu postalo retoričko.
Nakon izvesnog vremena komisija za odobravanje invalidske penzije je ponovo počela da proziva.
-A šta se vama dogodilo? - obrati se čovek u odelu čoveku koji je sedeo pored njega. On, inače, nije imao običaj da se interesuje za probleme drugih, ali sada je valjalo prekratiti vreme.
-Mene su, prijatelju, već pet puta odbili za invalidsku. Ja sam građevinac, pao sam sa skele. Povredio sam glavu, ne mogu na nogu, kičma me ubi ali ne vredi, kažu da još nisam za invalidsku. A šta tebi fali? Ti mi izgledaš zdravo kao jabuka, a i poznat si mi odnekle...
-Bavim se politikom, zato sam ti poznat. Juče sam gostovao u jednoj emisiji i u par navrata sam izgovorio bolnu istinu, a u mom poslu to znači da sam zreo za invalidsku penziju. - ponovo je bio iskren bivši političar i budući korisnik invalidske penzije.