Ispovest jedne violine

Ljubav je imenica ženskog, muškog i srednjeg roda. Menja se po padežima, vremenima, ljudima biljkama i životinjama. Menja se, ali njena je suština nepromenljiva, esencijalna kap svakog bića. Ona čista, iskonska, oplemenjuje, gradi i daruje, ne tražeći ništa zauzvrat. Čini da volimo i vrline i mane, nečije, bez namere da ga menjamo, prisvajamo, podređujemo i  ugrađujemo u kalupe.  Daje nam blagost i snagu, i radost što postojimo, osećamo, dišemo. Čini nas boljima.

E, sad, bezbrojne su stranice o ovome napisali mnogo umniji ljudi no što može jedna prastara violina kao što sam ja, ali ispričaću vam svoju priču koja počinje i završava se ljubavlju, baš zato da se uverite da nije svojstvena samo živim bićima. Načinile su me vešte ruke jednog  sedamdesetogodišnjeg majstora, u maloj radionici okruženoj lipama, blizu železničke stanice , u seocetu  Fogelbah, nadomak Kajzerslauterna, pre tačno osamdeset godina. Bila je to porudžbina, od jedne simpatične gospođe u kasnim pedesetim godinama za njenog  vižljastog plavokosog unuka koji je imao dara za muziku. Bledunjavi dugoprsti dečak,  po imenu Nikola, bio je jedino dete njene prerano preminule kćeri, Lujze, koja se, zaljubila i mimo roditeljske volje udala za  jednog diplomatskog službenika iz Srbije. Napustivši državnu službu po njenoj smrti, Nikolin je otac otišao iz Nemačke i poveo sina sa sobom, neobazirući se na molbe ucveljenih roditelja svoje žene. No, ostali su u kontaktu, baka je nekoliko puta posetila svog unuka , donoseći u mali svet usamljenog deteta radost i osmehe, kojih je dečak bio željan. Mala varoš na istoku Srbije  nije ga dočekala baš  raširenih ruku, a on je ionako bio stidljiv i povučen, i osim muzike, ništa ga drugo nije zanimalo. Kada je dobio  veliki, u smeđi papir umotan, paket, koji je njegov otac, ne bez ljutnje, preuzeo u  Niškoj pošti, i otvorio ga, njegovo se lice ozarilo, najsrećnijim osmehom na svetu, koji dugo, dugo nije silazio sa njegovog lica. Bila je to ljubav, na prvi pogled, na prvi dodir, na prvi jecaj, mojih struna. Znala sam da smo stvoreni jedno za drugo, i da će muzika koju budemo stvarali, učiniti srećnima mnoga srca.

 Nikola je vrlo brzo savladao mnoge izazove kad je u pitanju veština sviranja i od plašljivog i ćutljivog deteta preobrazio se u momčića za kojim se okreću i sašaptavaju devojčice iz viđenijih kuća u varoši, ali on za njih nije mario. Onda je na nesreću svih nas počeo strašni rat, u kojem nije bilo mesta za svirce, a Nikola i njegov otac su se preselili u Niš, jer su ih u varoši mnogi gledali popreko i s podozrenjem, jer, eeej, on je bio pola Švaba, a  to nije nikome bilo po volji. Ipak, Nikola nije prestajao da svira, kad god bi mu oac to dozvolio. Bio je slabog zdravlja, što je često ljutilo njegovog oca, a i maćehu, koja se iznenada pojavila u njegovom životu. Bila je prilično nezainteresovana za njega i njegove probleme s prehladama i čestim gnojavim anginama , a za muziku još manje. Mene, ručno rađenu violinu, poprilično skupu, umalo nije trampila za par kokošaka i dva kila masti, kod jedne crnoberzijanke, negde pred kraj rata, kada je postalo jako teško doći do hrane.Srećom, namrštenoj seljanki iz Belotinca se nisam dopala, samo je zavrtela glavom i pokazala rukom na porcelansku činiju za supu i nekoliko tanjira koji su , neupotrebljavani, sijali na polici kredenca. Tako sam izbegla sudbinu mnogih mojih posestrima koje su promenile u to vreme mnogo vlasnika, a neretko i završile u ognjištu. Nikola je sve bolje svirao i jedne ga je večeri, ubrzo po završetku rata, čuo neki  prijatelj njegovog oca, koji je došao po zadatku iz Beograda, i predložio mu da momka s takvim talentom pošalje u glavni grad, da studira muziku, i malo podučava njegove dve kćeri, koje su pokazivale izvesni talenat. I tako i bi. Godine su prolazile, Nikola je postao član simfonijskog orkestra beogradske filharmonije, cenjen i priznat violinista, i nabavio je još dve nove violine, ali od mene se nije nikako odvajao. Povezivala nas je, čista ljubav.Povremeno je s nekim prijateljima svirao u Skadarliji, i dalje je često poboljevao,  nije se oženio, što je njegovog oca posebno nerviralo, pa je nekoliko puta pokušavao da ga privoli na tu ideju. Ono što niko, osim mene, nije znao je da je jedina Nikolina ljubav poginula u savezničkom bombardovanju Niša, i da su od onda vrata njegovog srca bila zatvorena  za sve žene ovog sveta. Bila je isto kao on plava, nežne građe i anđeoskog glasa. Zvala se Svetlana i njoj je svirao, kad god je svirao, celog života od kad je saznao da su nju i njenog malog brata pronašli u ruševinama njihove kućice blizu pruge.

Godine su prolazile, ja sam sve češće bila u kutiji, a ne na njegovom ramenu, i evo, ima već desetak godina kako me samo povremeno izvadi iz kutije, s mukom, jer Parkinson uzima maha sve više, pomazi moje strune, dodirne sa setom čivije i vrat, obriše suzu koja klizne niz obraz i vrati me  natrag, u mrak i ćutanje. Od pre nekoliko godina živi u Domu za stare u nekom beogradskom predgrađu i više ne izlazi iz sobe.Danas se desilo nešto sasvim neobično. U Dom je došla jedna dečja pozorišna trupa neke zemunske škole i on je tražio od negovateljice da ga odveze kolicima do hola gde su dečaci i devojčice igrali svoju predstavu pred okupljenim stanarima Doma. Na kraju, jedna je plavokosa devojčica izašla pred publiku i zasvirala na violini Šubertovu serenadu, Svetlaninu omiljenu, a on zaplakao.

I evo me, na kolenima, male, plave sa kikicama, koja drži otvorenu kutiju i s nevericom dodiruje moj vrat, opipava strune i čivije, prstići su joj kao svila a oči pune suza...dok se mini –bus u kojem se vozimo njenoj kući s mukom probija kroz gužvu na Brankovom mostu, i nervozni beogradski šoferi trube, psuju jedni druge i dan kad su seli za volan. A ja, ja sva treperim, od navale emocija, i čini mi se i bez gudala izvlačim iz razbuđenog tela prve tonove Šubertove serenade koju znam napamet...neka opet bude ljubav. Hvala ti, Nikola, što si mi produžio život.