Između poslednjeg i prvog trenutka

Verovatno, skoro sigurno, većini bi se učinio pogrešan redosled događaja. Ne, baš ovo je pravi „poredak“ u zbrkanim mislima Viktora K. On je uvek u zbrci, još od prvih koraka, školskih dana, preko mladosti do ovog trenutka.Nikada nije toliko želeo, kao sada, da ukrade još  neki trenutak, da se obraduje suncu, sve je sada želeo, sada kada je  vreme bilo sve sem njegov  saveznik.

 Činilo mu se, da pesak iz sata nestaje, a on broji, odbrojava vreme do... Sada mu nije bila teška strma litica, kojoj je  oduzimao prostor, tako hitro, kao  zver koja skakuće, a ne mučno kad se penje ka  vrhu. Ni znoj, ni nedostatak snage, ništa mu nije bilo prepreka, nije se zaustavljao, samo je grabio i grabio.

Kroz odsjaj  sunca probijao se  njegov pogled pun snage i  vere, sve sigurniji je bivao, da uskoro, na  vrhu  koji se nazirao, ispiše reči, a one odjekivaće niz doline, niz tokove reka, prodrmaće uspavane zgrade, budiće zaspale,  a to će osećati. Sigurno zna da  će joj srce ubrzano igrati u pogledu koji bude sakrila, biće trenutak između poslednjeg i prvog, sigurno.

...................................................................................................................................

Zaspalo cveće nije se povijalo pod tegobom, bilo je  sveže u njegovoj levoj ruci, dok je snagom desnice sklanjao stene. Još korak, dva i uspeće...

Taj stih i buket cveća, ta silina ljubavi, sve ove uzaludne godine, koje je izvrtao, oni su bili sve što ...

.....................................................................................................................................

Mnogo godina kasnije, neki mladi  planinari, iznenađeno su gledali čvrst steg koji se nije talasao na  vetru, na njima nepoznatom jeziku, stajale su  reči. Nije im bilo jasno, samo se čula muzika, prijatna i oštra, ali nežna, bez patetike, odzvanjala je nečujno, steg se blago zatalasa, u  daljini, slivale su  se neke čudne prirodne pojave, niz rečni tok, kao zmije su žurile...