Jednom davno

Jednom davno bila sam princeza. Okej, nije to bilo tako davno. Ali u ovoj ludoj glavi, nekad je i mesec godina. A nekad godina stane u noć. Onda kada sam sama. Kad mi se priča, a ćutim. Kad mi se plače, a smejem se. Jer tako treba. Jer tako kažu, kad te boli, smej se, i proći će. Ja se više ne smejem, ja se podsmevam. Sebi. I tebi. I svemu što nismo bili. Jer više nismo bili, od onog što smo bili.
I više sam sad, makar i sama, nego što bih ikad bila sa tobom.
A opet bih, opet… Pa i da boli.

Kažeš mi da sam čudo. Kažem ti da ne verujem u čuda.
Kažeš mi da sam nešto drugo.
Kažem ti da mogu da budem samo prvo.
Kažeš mi da sam čudna.
Kažem ti da to nije čudno. Da sam uvek bila takva. Samo nisi dobro gledao.

Jednom davno si bio princ.
Dobro, ni to nije tako davno.
Reci mi, kako to kod tebe sve ide unazad?
U bajkama se žabe pretvaraju u princa.
Ti si se, vidim, nakon poljupca pretvorio u žabu?
E, to je već čudno.

Jednom davno smo bili bajka.
Okej, nije bilo davno.
Bilo je juče. I pre nedelju dana. I pre mesec dana. I pre godinu.
I ceo jedan život pre.
Znam da si uvek bio ti.
Ali znam i da si, uvek,
i bez najave, prestajao da budeš ti. I onda smo prestajali da budemo mi.
I onda je prestajala da bude bajka.
Više neki horor.
Sa zapletom komedije,
a krajem sapunice.
The end, bez end-a.
Rečenica bez tačke.
Ljubav bez ljubavi.

Jednom davno, bila sam princeza.
Sada više mogu da se poistovetim sa vešticom. Ako ništa drugo, bar sam dovoljno čupava, a i podočnjaci idu u prilog tome.
Dragi prijatelju, za rođendan mi kupi metlu.
I jedan kez, može i od kartona.
Prilepi mi ga za usta, taman da više ne mogu da ljube.

Jednom davno, spavala sam noću. Da, to jeste bilo jednom davno.
Sada sanjam danju.
Živim snove.
Probudim se tek kad padne noć. Kad shvatim da nisi tu.
Jer, tad počinjem da živim život. Život bez tebe.

Biljana Bajinović