Jelova šuma

Potrebna je velika snaga da bi se podnela sloboda. Mnogi se na tom putu i rasture.

Miloš Radivojević, Kvar

Sve je mirisalo na blaženstvo, nakon jedne večeri, kada je Danilo ulazio u auto pripit i opijen atmosferom dobrog vina i lepih žena. Setio se leta koje je bilo užasno vrelo i sušno, kada ga je supruga pre nekoliko godina napustila i otišla za Rusiju sa nekim stolarom, a alkohol postao njegov najbolјi prijatelј. Video je kako bez pozdrava osamnaest godina braka odlaze u dve prašnjave torbe. Bez uzvišenosti i bez egzaltacije, sa velikom dozom taštine i samodovolјnosti, Marija je rešila da ostavi sve. „Propadaju carstva i države, pa što ne bi i jedan brak“, Danilo bi se tešio. Bila je posesivna, impulsivna i bezobzirna; trudio se da joj udovolјi, da podmiri sve njene prohteve. Nјena fizička lepota, u koju je bio zalјublјen do ludila, popunjavala je rupe njenoj duhovnoj obamrlosti, ali se nakon razvoda u njegovim očima – koje su se mutile poput seoske bare kada preko nje prođu volujska kola − videlo da je patio za tom ženom. Brakorazvodna parnica trajala je kratko, bez ikakve pompe i skandala. Marija se samo na kraju okrenula prema svima i rekla: „Nikada ga nisam volela. To je bio samo trenutak moje slabosti.“

Za Danila, brak je bio više od igre. Smatrao je da lјudi ne treba da se venčavaju više puta, da je spoj muškarca i žene večna bašta koja mora da se neguje i zaliva, zato mu je posle ovog sloma alkohol ulivao snagu, praveći od njega sasvim drugog čoveka; vikendom bi se, posle pijanstva, mamuran i rasterećen, osećao lakšim, ispražnjenim, ne bi mu drhtale ruke, vraćao mu se apetit. Količina adrenalina davala mu je sigurnost, koju je bez tog, za njega istinskog duhovnog goriva, gubio uvek kada bi pokušao da se uklјuči u novi svet i nova poznanstva.

Ta sigurnost bila je odlučujuća da bude omilјen i poštovan među svojim kolegama i prijatelјima. Kada bi se pojavio neki problem, on ga je rešavao velikom brzinom i pomagao bi svima. Često bi preko običnih prepirki prelazio osmehom i podrškom onima koji su bili oko njega. Poslovi u agenciji u kojoj je radio bili su zahtevni: nervoza je hvatala saradnike prilikom svakog projekta koji bi im se učinio nemogućim. Sa lakoćom, Danilo im je objašnjavao postupak sprovođenja određenih administrativnih problema koji su pratili potrebnu dokumentaciju. Jednom rečju, svojim znanjem i stručnošću odskakao je od svih.

Do njegove kuće, od mesta gde su se prijatelјi veselili i pravili žur, imalo je otprilike pet kilometara. Klizav put prolazio je kroz jelovu šumu, pored starog groblјa, put koji je toga jutra bio maglovit i nepregledan. Dok je vozio, zapalio bi cigaretu i pustio omilјenu radio stanicu sa koje se često čuo božanstveni glas Edit Pjaf. Opušten od nežnih večernjih razgovora, razmišlјao je o svom promašenom životu i mogućnostima kako da započne novi. Započeti novi život, anestezirati prošlost, ubiti tu nakazu od sećanja, razmišlјao je. Sada treba krenuti od one početne tačke, zaploviti sa one linije koja mu se činila da je tako daleko. Ono što mu je peklo misli, bio je tako nenadano propali ulog u koji je verovao.

U jednom trenutku čuo se udarac, prednji branik je napukao, ali je Danilo lagano nastavio da vozi. Nije smeo da se okrene, gledao je samo pravo ispred sebe, dok je auto jedva mileo po putu. Oblio ga je znoj koji se stropoštao sa čela i padao na njegovu plavu svečanu košulјu. Nije mogao da veruje; bio je ubeđen da i u alkoholisanom stanju njegovi refleksi funkcionišu kao munja. Ovoga puta, nešto se iznebuha našlo ispred vozila, nešto neobjašnjivo iskrsnu u gustini magle. Sve mu se smrklo pred očima.

− Nekoga sam zgazio! pomislio je u trenutku − Ubio sam nekoga? Gledao sam, nisam zaspao. Zašto se ne vratim? Možda je živ, možda mogu da mu pomognem i odvezem ga do bolnice, ali šta ako nije živ, šta ako umre na putu do bolnice, znaće da sam ja, trunuću u zatvoru.

Ivan Novčić