Jus

Skakala tako iz busplusa u busplus, duša mi u nosu i zove me babuška, gde joj je pasport ??!!!??? Kakav pasport???? Babuška, ako žuriš na samaljot, pogledaj tu i tu, a ako ne, čekaj da dođem, i setih se mojih umetnika, došli jedne godine, isto je bio novembar, ali udario neki mraz, oni samo piju i krste se i peške preko mostova, to najbolje vole, zahtevaju da ih pratim u stopu, interesantni su, znati ko će ako neću ja; kažu divno je vreme pa da iskoriste, da ništa ne brinem, njihove naočarke su od titanijuma, ne pucaju na mrazu; rekoh ljudi, nemojte, k’o Boga vas molim, samo ne preko mostova, posle po kafanama, zovu žestinu, ja vičem koliko mogu – kelner, grejalica, ujutru moram na rabotu; kao nek idem, čekaće me oni u kafani, tako ja sa posla u kafanu po njih, oni napravili od stolova G6 varijantu, okupili neko društvo, pevaju, recituju po redu one njihove pesnike naizust, dreknuh – narodi, čemu ovolika radost i veselje, da li vi vidite kakva je situacija u svetu, v mire; oni vrte prst po čelu, u fazonu nisam normalna ali moram da spavam; kakvo spavanje, pa ni oni nisu spavali petnaest dana, pa šta im fali, i tu padoh ravno preko stola.

Posle u kući nastavili lumperajku, mama poludela, kaže pošalji ih nazad pod hitno; ne može mama, još nema samaljota. Pobeže ona u Banju Koviljaču da se malo oporavi, kao kad se vrati da ih ne vidi svojim očima; ne lezi vraže, čuli sad oni za Koviljaču, pravo na autobus, pa u njen bazen, pokuša žena da se spasi davljenjem, ovi je izvukoše iz bazena i veštačko disanje, kao šta je bilo, jebaste mi majku majčinu, eto šta je bilo, tek ceo dan smo se svi po kući krstili dok ne poleteše, javili se, kažu pokazuju moju sliku po celom gradu, slobodno, okačite moju sliku ili je držite u svom novčaniku. Sledeće godine hteli opet kod nas; znate šta, kažem im, brat mi se oženio, komšinica se udala, a njena svastika, kao i sestra i koleginičina jetrva, sve su se porodile, nema mesta ni po hotelima.

Pravo iz busplusa uletim u kuću, kad tamo, vidim, napravili se tabori. Mama i Nikolaj su zbog sporne beleške o jusu rešili da trknu do rubrike „Odričem se“ i da ostave par prigodnih reči za moju malenkost i urlali kako ih blamiram jer pišem svašta, a babuška i Jegor nisu bili tog mišljenja, rekli su da niti imaju vremena da bacaju vreme, niti para da bacaju pare, niti ih u životu zanima jus i boli ih briga; u tom momentu opšte konfuzije začulo se sa skajpa „što slućilos, što slućilos“, to se drala Larisa, „ja haću majo saobšćenije“, kakoje saobšćenije, jadna ne bila??? Pitam ove tabore koliko je dugo Larisa na vezi, kažu cirka dva sata, cirka u smislu oko; dobro, babuška, smanji tu Planetu, ne mogu da čujem šta Larisa hoće, uspela sam, jedva, da shvatim da umetnici hoće neizostavno, ponovo, svi čoporativno da dođu u Beograd, da bi išli, po dobrom, starom običaju, od kafane do kafane, ju, ko će sad da ih prati od kafane do kafane, pitam ove tabore, svi zablejali u mene, rekoh ne, ne, ne, neće me opet prevariti, dajte mi parašut i otvorite prozor da se odmah bacim, ali da čekam, imaju oni još neke opcije, kazaše tabori, možda da kupe neke dobre domaćice, evo prija Ruža pravi takvu komovicu, u svetu je nema, a čika Rastko rakiju od narandže, to je ekskluzivitet svoje sorte, pa da ih ostavimo u kući da piju; i tako im je svejedno gde su kada su pijani i tako do neverovatne ideje – da pošaljemo pare ovim umetnicima da sami skoknu do prve trafike, da kupe plastično unuče votke.

Na kraju odlučiše da bi možda bio red da se nametnemo, da mi čoporativno pođemo njima u goste, jer su se ovi dosta kod nas nagostovali, zgrabih parašut i rekoh – sad stvarno otvorite prozor i udaljite se, da uhvatim zalet. U svakom slučaju, svi zaboraviše onaj sporni zapis o jusu.

Danijela Ćuzović