Jutro istine

Čekala je jutro u fotelji, sa šoljom čaja u ruci, pokrivena ćebetom. Probudili su je oštri bolovi pri dnu stomaka. On je spavao tako mirno i bezbrižno, da je morala da se zapita da li je moguće, da nije pogrešila?

Miris toplih krofni budio je neodoljivu želju da ih pojede u jednom zalogaju. Sići će do pekare, prošetaće, utom će se i on probuditi. Razgovaraće, objasniće joj o čemu se radi i ko zna...možda promeni mišljenje po pitanju deteta. Istina, nije pravo vreme da budu roditelji, ali nije nerazumno ni to što ona želeli da zadrži dete, uprkos njegovom protivljenju.

„Evo još jedna, ja častim“, rekla je prodavačica i zaverenički se nasmešila.

„Hvala, nema potrebe... Zašto?“

„Rodila sam troje, toliko pobacila, makar o tome znam. Vidim kako ih gledaš. Uzmi.“

Vratila se u stan, sela u fotelju i opet gledala u papire čiji sadržaj je potvrđivao da je čovek sa kojim živi, vlasnik stana za koji ona plaća deo kirije i troškova, verujući da ih dele. Godinama.

Zavrtelo joj se u glavi od saznanja koga je upravo postala svesna!

Udahnula je i otišla do kreveta: „Bobane, probudi se“

„Zašto ljubavi?“, sanjivo je odgovorio i pružio ruku da je pomazi

„Htela sam da te pitam, da li si siguran da ne želiš da rodim ovo dete?“, govorila je drhteći u sebi.

„Nina, pričali smo o tome. Znaš da živimo kao podstanari, nemamo dobar posao ni ti ni ja. Troškovi su veliki, a dete traži pažnju i posvećenost. Ima vremena, opusti se“

„Da... A, hoćemo li se venčati?“

„Ma, šta je tebi jutros? Kakvo venčanje? Šta nam fali ovako da živimo? Rekao sam ti, sačekaj da rešim stambeno pitanje najpre, pa onda sve ostalo“

Zajapurena od besa, bacila mu je ugovor u lice i rekla: „Stambeno pitanje rešavaš, vidim, tako što ti ja otplaćujem ratu za kredit, a praviš se sve vreme da je stan iznajmljen! Naravno da ti ništa ne fali ovako, suviše lepo živiš da bi bilo šta menjao. Kakav si to čovek, Bobane?!“

Skočio je iz kreveta iznenađen onim što mu je Nina rekla. Usledio je jedan šamar, zatim drugi i na kraju udarac kaišem preko leđa, dok je uplakana ležala na podu.

„Ti ćeš da mi prevrćeš po stvarima i da me kontrolišeš, kako da ne?“

Čula je kad je nakon tuširanja izašao iz stana.

Došla je do fotelje na kojoj je provela noć. Mlaz tople tečnosti slivao se niz noge.

„Krv!“, vrisnula je i uspaničeno počela da je briše rukama, nadajući se da priviđa.

„Gospođice, da li ste sigurni da ste nam rekli istinu?“

„Sigurna sam, doktore. Zašto ne bi bilo tako?“

„Zato što krvarenje iz nosa govori nešto drugo, što ne smemo da prećutimo.“

„Ne, nije bilo nasilja, a trudnoća je neželjena. Ne zaustavljajte krvarenje, ne želim da zadržim dete.“

Znali su da ne govori istinu, ali nije se dalo ništa promeniti. Telefon je uporno zvonio, ona je prekidala vezu.

„Gde li je mogla da ode? Vidi, nema šta da se jede. Ništa sem glupavih krofni. Da su makar tople“, a onda mu je pogled zastao na tragovima krvi.

 „Uh, čoveče! Nije valjda? Moram da izgladim stvari, inače...“ Počeo je da kuca poruku:

„Nina, molim te, reci mi gde si? Mnogo brinem. Molim te, hajde da razgovaramo, nije tako kao što izgleda.“ .

Ćutala je. Nije bilo u njoj snage da vodi besmislene razgovore. Bila je poražena. Od sebe... Istina ima tako ružno lice!

Ipak je razmislila i napisala: „Dobro sam, ljubavi. Treba mi malo vremena da razmislim. Ne brini. Ne pričaj nikome ništa, rešićemo sve. Vidimo se“ 

Bacila je telefon i stisla usne da ne bi zaplakala. „Izvini, bebo“ šaputala je držeći se za stomak.

Uskoro je stigao odgovor: „Ne radi mi to, molim te. Svuda sam te tražio“

„Bobane, kome pišeš poruke sad, a?“ mazno je izgovorio ženski glas.

„Pusti ludaču, opet izmišlja nešto. Dođi, sami smo...“

Gde je do malopre rastao život, sada raste želja za osvetom.  

Tog jutra se probudila drugačija. Ostavila je iza sebe dane provedene sa Bobanom i rešila da uzme pravdu u svoje ruke. Ničega joj više nije bilo žao...