Kad jezik utihne

[…] Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne,

ali zato baš pretovarene onim što je život

ljudi i univerzuma uopšte. […]

Rasto Petrović, Ljudi govore 

predgovor, Beograd, 28.01.1931.

Miša je uzoran građanin jedne varošice koja toliko liči na svako drugo omanje mesto da možemo reći da je baš ta varošica opsiana u pripovetkama naših realista, sa sve opalim lišćem u blatu i sivim predelima. Lišćem ne samo po blatu, već duž čitavih ulica koje samo vetar raznosi s jednog kraja na drugi, onda nazad, pa u krug. To je jedna sudbina lišća koje padne sa grana na zemlju, asfalt, blato ili prašinu. Druga sudbina je da truli i tamni sve dok se ne raspadne do poslednje čestice svog sastava, i od one jesenje lepote opisane u školskim sastavima ne ostane apsolutno ništa. Gore od ništa, ostane trag da je nekad nešto tu živelo neko vreme. Bolje reći umiralo dok su stanovnici priželjkivali dobra jutra jedni drugima i osmehivali se, a već sledećeg trenutka proklinjali dan kada se rodio komšija, želeći mu svako zlo. Tih dana je lišće, do skoro osnovni izvor kiseonika, izvor života, ležeći brojalo dane koji prolaze.

U ovakvim mestima dani vrlo sporo prolaze, liče jedan na drugi. Razlikuje ih jedino poneki trač ili glasina, koja se u ovakvom mentalitetu može svrstati i na nivo događaja o kojem se onda priča mesecima posle, a godinama se spominje uz dobro poznato: 'Je l' se sećaš, Mile, Boga ti, kad su onomad...' i slično. Uz obavezan polusmeh normalno, i iskre u oku poput sjaja u oku čoveka koji je došao na ideju kako da namiri svoju žeđ za vodom, hranom, ili zadovolji koju drugu osnovnu potrebu. U tom se osmehu vidi po koji zub, pa onda veliki prazan prostor gde bi trebalo da stoje ostali zubi, i sve to u poluotvorenim ustima koja se šire i razvlače u još veći osmeh kako se grohot širi, postaje zarazan, dok se sagovornici prisećaju nedaća nekoga od komšija koje se obnavljaju svaki put kad neko prepričava. Onda prođe entuzijazam izazvan ovakvom vrstom zabave, postoji se još koji trenutak, i uz klimanje glavom se vraća svako svom životu, uz prisutan osećaj prigušenog straha da će se i o sopstvenim nedaćima ovako pričati. Te misli teraju vrat da se još više savije i kičma poguri dok se gura zarđalo biciklo.

Miša nije bio jedan od njih. Miša je, ponovićemo, bio uzoran građanin ove varošice. Kažemo građanin, jer se Miša doselio u ovo mesto, dosta manje od prethodnog, nakon što su okolnosti za njega postale nepovoljne u gradu u kojem je živeo. Brzo je prodao veliki stan i kupio ovde kuću. Toliko brzo da oni iz grada nisu uspeli da saznaju šta se desilo, a u novom mestu bi izbacivao taj podatak iz priče tokom predstavljanja. Došao je sa ženom, o kojoj skoro da i nije pričao, ali je zato bio rad da o sebi priča naširoko, uz kafu ili čašu soka, uz blistavi osmeh i stav osobe ispunjene i zadovoljne svime što poseduje. U kafane je zalazio samo na kratko, ali obavezno svako jutro, da se javi i pita sa svima, da ostavi dobar utisak. Komšijama je bilo čudno što neko odbija jutarnju rakiju, i još nema nikakvih nezadovoljstava i briga. Nešto što ga muči da podeli sa svima, onako usput, da prokune nekoga, opsuje makar, da ga prihvate i načine svojim. Međutim, Miša je izgleda stvarno bio srećan čovek.

Kad god bi neko pokucao na vrata da zatraži šolju brašna ili šećera, Miša bi davao i više, pa čak i častio. Nudio bi i ono što se ne traži od njega, hranu ili još ponešto od namirnica. Čak i previše ljubazan, čovek bi pomislio da želi da ih otera sa kućnog praga. Davao bi sve, samo da ne dođe do onog čudnog momenta ćutanja kada se komšija poziva na kafu i slatko jer se nema brašna za pozajmiti. Zato je Miša uvek imao pun špajz namirnica i zalihe sitnica koja je doneo iz grada, uglavnom bombone ili čokoladice u najfinijim celofanima za koje niko od komšija nije ni čuo. Time je Miša namirivao i njih, i sebe. Onda bi zaključao vrata i gledao kroz mali prozor kako odlaze. Tada bi se gnev javljao na njegovom licu. Osećao se uniženo i posramljeno što on mora da se dodvorava nekim seljanima koje ni ne poznaje. Bes je hrlio njegovim telom, a mišići bi titrali od adrenalina i želje da rasturi nešto.

U tim trenucima se pojavljivala žena, ali tek nakon što se situacija stiša. Ustajala bi iz ugla mračne sobe i dolazila na mesta u kući kojima je Miša prošao i ostavio lom za sobom. Nekada bi to bile jeftine stvari, sitnice, ali dešavalo se i da polomi skupocenu posudu, nekada čak i njen miraz koji joj je bio uspomena. Miša nije mario. Kada zapadne u trans obliven besom, lomio je sve oko sebe ne razmišljajući šta drži u rukama. Cilj je bio samo slomiti nešto manje od sebe i pokazati drugima ko je gazda, i sebi dokazati da veličina u njemu i dalje postoji. Skupljajući miraz po podu sobe, nije razmišljala o predmetu, nije bila tužna, bila je zahvalna jer nije ona u pitanju, već nešto što se da sastaviti, popraviti.

Tako su prolazili dani, meseci. Jesen se završila, i došla je zima, i Miša je i dalje bio komšija za primer. Ljudi su počeli da ga hvale, bio je omiljeni u kafani. Kada Miša udje ujutru, svi se ozare, znaju da će biti pića na njegov račun, ili makar neki dogovor za kasnije da se nešto posudi od njega. Miša se osmehivao i uživao u ovoj slavi. Znalo se da ima ženu, ali videvši koliko mogu dobiti od njega, varošani ga nisu mnogo ispitivali o njoj, a on nije pričao. Pomagao je svima, išao na mobe, radio, malterisao, kosio, krečio, pomagao da se nabavi ogrev. Pričalo se kako varoš ovakvog još imala nije, niti će imati. Uživao je u tome, čak se i neka iskrena radost počela javljati u njemu. Nije više imao potrebu da iskaljuje svoj bes, jer je bio zadovoljan kako se glas o njemu širi. Toliko je pomagao ljudima da je dao sve iz svoje kuće što je imao. Došlo se do toga da su zidovi ostali ogoljeni, bez slika, vitrina, saksija. Sve je poklonio što je imao.

Narednog jutra, Miši je na vrata pokucao onaj bezubi komšija da zamoli za parče slanine za doručak i večeru, međutim Miša se uz osmeh izvinjava i objašnjava kako je špajz prazan i da ni on više nema hrane. Pomislivši kako će komšija razumeti ovu situaciju, pošto je toliko pomogao varoš, Miša ga ljubazno pogleda i krene da ga isprati do kapije. Međutim, umesto razumevanja dočeka ga šok i prezir, koji su prelazili u gađenje i bes. Bezubi komšija je odjurio kroz kapiju bez pozdrava, ali zato uz neko mrmljanje koje je zvučalo poput kletve i psovke.

Narednih dana na vrata Mišine kuće nije niko kucao. Prošla je zima u tišini. Zatim proleće i leto, a da ga niko nije pozvao u kafanu. Prelazio se put ne bi li se njegova kuća u što većem luku zaobišla, i kuća i on sam. Došla je jesen, a Miša više nikoga nije zanimao. Komšije su opet imali o čemu sa podsmehom da govore kada se sretnu, varoš je opet dobila onaj svoj tmurni pejzaš koji odiše ustajalošću i težinom. Nikoga više nije interesovao Miša, niti krici koji dolaze iz njegove kuće. Ženski plač i molbe, malo mira, a onda opet vriskovi uz jauk. Jesen je prošla, i sada se priprema ogrev za zimu, i u kafani se sastaje. Mišu i ne zovu više, a on ne izlazi iz kuće. Ono što se dešava i dalje jeste da se prepričavaju priče i najčešće se čuje smeh i reči: 'Aaa, je li, Boga ti, je l' se sećaš...'